Каткад нас обесхрабре силни неуспеси у раду с посебно захтевним дететом, посве незаинтересираним или претерано активним, раздражљивим, осетљивим, дететом које за сваку ситницу пуца од беса и млати све око себе…
Учини нам се немогућим да такво дете било чему научимо. Иако знамо да је свако дете друкчија брава и да за свако треба напипати прави кључ, ипак нам се каткад учини да кључа напросто – нема.
Зато је драгоцено оно мирно време кад напуњених батерија након летнога одмора почнемо поновно планирати… Сетите се приче о Ени Сулливан. Довели су је раздражљивој девојчици која је вриштала, гризла, штипала… а усто још била глува и слепа. Девојчица се звала Хелен Келлер.
Ени Сулливан није стала на томе да своју глуву и слепу ученицу научи говорити и споразумевати се с околином, иако се и то у почетку чинило невероватним подвигом. Тражила је и пронашла начин да Хелен научи свему што знају сви остали ученици њених година, а уза све то још и неколико страних језика. Омогућила јој је да се развије у успешну жену, активистицу, књижевницу … У чему је била тајна њеног поучавања? У своме је дневнику забилежила преломни тренутак:
“Јутрос, док се умивала, хтела је да зна како се зове вода. Кад жели да зна име нечега, она у то упире прстом и тапше ме по руци. У длан сам јој укуцкала реч в-о-д-а и наставила с доручком. Више о томе нисам размишљала.
После смо отишле по воду. Хелен је држала врч под славином. Док је вода текла у врч, у Хеленин сам слободни длан поновно укуцкала реч в-о-д-а. То као да ју је пренуло! Испустила је врч и стала као укочена.
Лице јој се озарило. Неколико је пута откуцала прстима в-о-д-а. Онда је прстом такнула у тарабу на огради, питајући ме како се то зове. Затим се нагло окренула према мени и упитала ме прстом како се ја зовем. Срицала сам јој реч у-ч-и-т-е-љ-и-ц-а. Цело време на путу до куће била је врло узбуђена и научила је назив сваког новог предмета који је такнула. Свом речнику у неколико сати додала је тридесетак речи.
Идућег јутра, кад је устала, била је налик на какву блиставу вилу. Лепршала је од предмета до предмета, питала ме за сваки предмет како се зове и љубила ме од пусте радости. Отад, камо год идемо, она жудно пита како се зове сваки предмет којему код куће није научила назив …“
Психолози тренутак који је описала Ени Сулливан зову аха-доживљајем. Аха-доживљај је тренутак надахнућа кад нам бљесне унутарња јасноћа, увид којим осветлимо и освестимо неки концепт који смо већ стекли нехотичним, прикривеним учењем, искуством… Нисмо ни знали да знамо. То је, дакле, нешто што учитељ не може испричати ученику, не може му пренети као податак, не може увежбавати… Може само препознати прави тренутак и гурнути ученика да сам схвати, у себи пронађе одговор.
Кад планирате поучавање, крените од Т-таблице. У један ступац (ваша страна) уписујте оно што морате објаснити ученицима, а у други (аха-страна) оно што ученици неосвесно имају у своме искуству и што бисте им, попут ЕнИ Сулливан, помогли да сами освесте. Размислите о таблици коју сте саставили… Јесу ли ступци подеднако испуњени? Ако нису, ако је онај „ваш“ ступац испуњенији, што бисте могли пребацити на аха-страну?
Извор:skolskiportal.hr