Ишао једном стари мудрац путем, посматрао природу и уживао у јарким пролећним бојама. Наједном угледа мушкарца који је носио на леђима неки тежак товар. Видело се како му под теретом подрхтавају ноге.
–Зашто сам себе осуђујеш на тако тежак рад и страдање? – питао је старац.
–Мучим се да би моја деца и унуци били срећни – одговори онај несрећник. – Мој прадеда је себе осудио на тежак живот и рад за добро мог деде, деда за добро мог оца, отац због мене, а ја ћу се помучити због среће своје деце.
–Да ли је неко у вашој породици био срећан? – запитао је мудри сабеседник.
–До сада није, али рачунам да ће моја деца и унуци бити срећни! – узвикнуо је сањалачки мушкарац.
–Нажалост, неписмен човек не може научити да чита, као што кртица не одгаја орла! – уздахнуо је стари мудрац.
– Најпре мораш научити да ти сам будеш срећан, и тек онда ћеш моћи своју децу научити да буду срећна. То ће им бити најдрагоценији поклон од тебе.
Одабрала и превела Весна Смиљанић Рангелов
Извор: Детињарије