Викенд је… није радна субота, није такмичење у току нити излет, а нисам ни на екскурзији, а радим и овог часа, иако заправо радим у школи као професор… баш у томе и јесте изазов, тајна и лепота наставничког позива. Као наставник проводим одређени број сати у школи, али моје радно време траје много дуже него што је то прописано.
Сваког првог септембра улазим у учионицу, преда мном су ученици, некада нови, некада они које сам већ упознала, али им увек кажем да морају да знају да они нису име и презиме, број или пука статистика. Доживљавам их као младе душе које треба да научим лекцијама из уџбеника, али и далеко важнијем – да помогнем на њиховом путу да постану људи, да олакшам њихову потрагу за сопственим идентитетом која је одувек била тешка, а они би своје тинејџерске године требало да памте као најлепше. Из њихове перспективе, то доба је, неретко, све само не најлепше и најсрећније, мада им се то становиште мења како време пролази. Банални проблеми делују као највећи и најтежи на свету. Често је довољно да само кажемо речи којих су и они свесни, али је потребно и да их од некога чују, да их упутимо на речи нашег јединог нобеловца да није најстрашније у животу ако човек падне, већ мора да устане… али треба да зна да ће бити још падова и опет мора да се бори, да тежи ка циљевима, да осмисли свој живот, да буде срећан. Муче их мисли како су они једини којима се баш такве неправде дешавају, несвесни себе самих и оних којима су окружени. Али их баш зато не треба доживљавати олако, по принципу – ако су и пређашње генерације преживеле те године и они ће, јер се увек сетим речи Данила Киша: „Сваки је човек звезда за себе, све се догађа увек и никад, све се понавља бескрајно и непоновљиво“.
Нама, наставницима пред очима се одвија најважнији процес на планети: деца постају људи…
У трену, моја мисао је упућена особи која је мене, добрим делом, док сам била у школској клупи, сачинила оваквом – зове се Богданка Панић, предавала ми је српски језик и књижевност. Али научила ме је ономе чега нема ни у једној од прописаних лектира и уџбеника – како између прописа, правила и правде да нађем меру, а да не прекршим закон, да не погазим морална начела, да будем човек. Свога чина у том трену није била ни она свесна, а још мање ја, јер до апсолвентских дана нисам увиђала да је наставнички позив оно чиме желим да се бавим. Можда никада не бих ни постала студент управо Филолошког факултета да ме једног пролећног дана, као матуранта, професорка није питала шта ћу да студирам. Будући да нисам навела горе споменути факултет, а чула је, осетила и видела моју неодлучност, борбу са самом собом јер ми та одлука одређује будућност… пришла ми је за корак, погледала ме очима у којима су се јасно виделе доброта, снага ауторитета и искреност, рекла је праве, а за мене чаробне речи и пресудно утицала да не направим погрешан избор.
Зато данас, кад год се нађем пред ученицима, не могу да се не запитам јесу ли они свесни или њихови родитељи колику моралну одговорност носи свако од нас са ове стране катедре? Јер како је то закључио Меша Селимовић, помислим како никад не знамо шта изазивамо у другом човеку речју која за нас има сасвим одређено значење…
Деца – будући ђаци, они садашњи и њихови родитељи, заједно са наставницима, одувек су били целина, која за циљ има да се избори за знање, да се млади изведу на прави пут, да родитељ буде поносан на своје дете, да тај млади човек не осећа да су га породица или школа изневерили… Целина која треба да се избори за племените циљеве, а не да се њени суштински и неодвојиви делови боре међу собом… то је оно што је битно.
Валентина Јелић, професор српског језика и књижевности
„Гимназија и економска школа Бранко Радичевић”, Ковин
Извор: teaching-academy.com