Stanite, naoružani, stanite! Nemojte dečjim suzama da se hranite!
Ležim u kadi punoj tople pene, pomešani cvetni mirisi od jedno 32 šampona se šire kroz ceo stan. U ruci mi je knjiga „Lepota“ Aleksandra Vulina i jedna rečenica mi privlači pažnju, toliko da uzimam olovku za usne koja mi je pri ruci i podvlačim taj deo koji u meni budi malu devojčicu i seli me na jedno hladno i vrlo strašno mesto. U rat. Rečenica glasi ovako: „Pred zločinom, bilo da se trpi, bilo da se čini, i dobri i loši postanu ono što ljudi jedino jesu i što im je dato da budu: uplašene zveri željne života“.
I ta mala devojčica koju sam oživela u svojim mislima, mašti, paralelnom svetu ili dubini uma, odjednom sedi sklupčana u uglu mračne, hladne sobe i plače… željna života. Sluša krike, metke, bombe, suze, oseća strah, nelagodu, nevericu. Do juče, igrala se sa svojim drugarima u ulici, smejala se na ljuljašci, radovala se mami kad dođe kući s posla i donese joj lizalicu, a danas ne zna šta će se dogoditi ni za 10 minuta.
Gde su mi mama i tata? Da li je moja drugarica Sanja dobro? Šta radi? Gde ćemo živeti? Da li je naša kuća zaista naša ili će čike sa puškama da je zapale, da se u nju usele, da nas iz nje izmeste? Da li ću završiti 4.razred osnovne škole ove godine? Da li ću za 10 godina raditi kao medicinska sestra i pomagati bolesnoj deci? Da li će i za 10 godina biti ranjene, nedužne dece u bolnicama? Da li će sutra doći?
E sad, zapitajte se svi vi, svi mi, svi oni… da li je ijedno dete zaslužilo da sebi postavi ovakva pitanja? Da li je zaista važno koje je boje kože, koje je vere, ko su mu roditelji? To je dete. Jedini krivci za sve ovo što se oko nas dešava smo mi, ODRASLI. Odgovorni smo za svoje postupke, za svoje misli, za svoja uverenja i svoje reči. Ko seje mržnju među ljudima? Znamo ko to sigurno ne radi. Deca. A rat nije samo sukob puškama, noževima, kamenjem, bombama… rat je svakog dana prisutan u međuljudskim odnosima.
Da li možemo samo malo da zastanemo, da prigrlimo svoje i tuđe mališane i da im usađujemo ljubav u njihova mala srca? Da li možemo da svom detetu kada nam prijavi nekakvu kavgu između njega i drugara umesto „Vrati mu“ kažemo „Reci mu da se ne osećaš lepo zbog toga što je uradio, vi ste drugari, a ne neprijatelji“?
Zbog čega smo mi, odrasli, jedni drugima neprijatelji? I sada ne govorim o neprijateljima na državno-političkom nivou, govorim o neprijateljima koji se zovu komšije, kolege, braća, sestre, direktori, šefovi. Zbog čega zavidimo, podmećemo, ogovaramo? I odakle nam onda ideja da se zgražavamo kada čujemo da je devojčica od sedam godina rekla vršnjakinji „Ti si glupača, ružna i debela“, jer, šta mislite, od koga je to čula?!
Jezik kosti nema, ali kosti lomi. A uz ružne reči, kako deca rastu dolaze i ružna ponašanja, maltretiranje, nasilje… i zar to nije rat? Zar seme rata nije posejano još onog momenta kada je mama rekla tati „Ti nesposobni kretenu“, kada je tata grubo povukao mamu, kada je tetka za komšinicu rekla „Ona krava Milena je zaposlila je svoju kumu umesto mene“. I da, od malih stvari, nastaju velike. Od semena izraste drvo, od jagnjeta ovca, od bebe čovek, od cigle kuća… A od najvećeg zla pate oni najmanji, u ovom slučaju – deca. Možemo li da promenimo svet? Ne, ali možemo da promenimo sebe. A svet čini svako od nas. Svaki pojedinac. Promenimo se, ne dozvolimo da pate. Svako dete zaslužuje srećno detinjstvo.
Autor: Milica Pantić, master pedagog