Narcizam i narcisoidni poremećaj ličnosti su termini koji umnogome zaokupljaju pažnju kako naučnika, tako i laika, i to sa razlogom. Narcisoidne osobe i te kako mogu negativno da utiču na druge ljude i zato jesu predmet proučavanja već dugi niz godina.
Mit o Narcisu
Narcis je bio lep i vrlo bojažljiv mladić koji je ponajviše od svega voleo usamljena lutanja po šumama. Zbog toga što se klonio društva svojih drugova i drugarica, nimfe su ga smatrale samoljubivim i uobraženim.
Njihov podsmeh još više ga je utvrdio u mišljenju da je usamljenom čoveku najlepše, pa je svojim ponašanjem napokon izazvao njihovo otvoreno neprijateljstvo. Odlučile su da mu se osvete.
Pogodna prilika pružila im se kad je Narcis prezreo ljubav nimfe Eho koja je zbog toga umrla od tuge, pa je od nje ostao samo glas. Zatražile su od boginje Afrodite da kazni Narcisa jer navodno prezire njene darove.
Afrodita je na to udesila da se Narcis zaljubi u sebe samog, tačnije u svoju sopstvenu sliku koju je ugledao na površini šumskog jezerceta.
Prema jednoj verziji, toliko se dugo nadvijao nad jezercetom diveći se samome sebi, dok nije tamo pao i potopio se.
Prema drugoj verziji, umro je od te uzaludne i isprazne ljubavi.
Kad su nimfe saznale za Narcisovu smrt, bilo im je žao, pa su se uputile da ga pronađu kako bi ga dostojno zakopale. Međutim njegovo telo nikada nisu pronašle – pretvorilo se u mirisni cvet sa šest žuto-belih latica.
Cvet u koji se pretvorio Narcis nosi njegovo ime do današnjeg dana. Njegovo ime živi, međutim, i kao drugačiji simbol: prešlo je i u naučnu terminologiju kao oznaka samoljublja i zagledanosti u sebe samog, ukratko „narcizam“.
Teorije narcizma
Dobro poznati psihonalitičar Sigmund Frojd je razlikovao primarni narcizam, koji se odnosi na razvojnu fazu u kojoj dete smatra kako je ono centar svakog zbivanja, a završava se kada dete postane svesno kako ne kontroliše svoje okruženje, već da od njega zavisi.
Prema Frojdu, u normalnim okolnostima dete odustaje od fantazije svemoći i postaje privrženo roditeljima radije nego sebi. Sekundarnim narcizmom Frojd naziva patološko stanje u kojem dete ne ulaže svoje emocije u roditelje, nego ih radije preusmerava natrag prema sebi.
Druga teorija dolazi od psihoanalitičara Hajnca Kohuta koji narcizam predstavlja kao normalan aspekt detetovog razvoja i održava se kroz dve strategije: ogledanje i idealizaciju.
Ogledanje se odnosi na odraz roditeljske ljubavi, privrženosti i prihvatanja deteta. Idealizacija se odnosi na detetovo verovanje da je roditelj savršen i predstavlja ga skoro kao božansko biće.
Prema Kohutu, ovakav infantilni narcizam će postepeno nestajati, a ogledanje i idealizaciju će polako zameniti realniji pogled na sebe i druge. Ako detetove narcisoidne potrebe nisu ispunjene, doći će do održavanja i prenaglašavanja slike o sebi i ove potrebe će pokušati da zadovolji u interpersonalnim relacijama kao odrasla jedinka.
Potrebno je navesti još jednu važnu teoriju psihijatra i psihoanalitičara Otoa Kernberga. On je verovao da narcisoidne individue poseduju neki urođeni kvalitet ili posebni talenat koji postaje utočište protiv osećanja nevoljenosti. Narcizam se razvija kao odbrana od osećanja napuštenosti i gubitka i kao bes povezan sa napuštanjem. Ovaj odbrambeni narcizam se prenosi i u odraslo doba i igra značajnu ulogu u bliskim odnosima.
Prema Kernbergu, ispod prenaglašene slike o sebi narcisoidna osoba se stalno nalazi u opasnosti da doživi intenzivna osećanja straha, napuštenosti i sumnje. Narcisoidna osoba nastoji da održi prenaglašenu sliku o sebi u interpersonalnim odnosima kako bi se zaštitila od iskustva napuštanja. Zbog toga ovakve osobe mogu birati partnere koje će nesvesno doživljavati kao predstavnike svojih roditelja sa očekivanjem da će im kompenzovati adekvatnu ljubav koju nisu dobili u detinjstvu.
Narcizam i narcioidna ličnost
Narcizam se ukratko najčešće definiše kao skup karakteristika ličnosti koji je povezan sa prenaglašenim, grandioznim mišljenjem o sebi i nedostatkom empatije u međuljudskim odnosima.
Koncept narcisoidne ličnosti ili karaktera je prvi definisao austrijski psihoanalitičar Robert Velder. On je individue sa narcisoidnom strukturom ličnosti opisao kao snishodljive, sa osećanjem superiornosti u odnosu na druge.
Narcizam sam po sebi ne mora da bude patologija. Narcizam predstavlja kontinuum, odnosno dimenziju i svaka osoba može da se nađe na određenoj tački te dimenzije.
Postoji oblik narcizma koji se smatra normalnim, pa čak i zdravim. Zdrav narcizam je adaptivan i fleksibilan. Ljudima su potrebni divljenje i pažnja. Svako ima želju za uspehom i ljubavlju. Svi u nekom trenutku doživljavamo nedostatak empatije. Ljudi vole da imaju moć i kontrolu, a s vremena na vreme mogu se osećati grandioznim ili važnim.
Dakle, nije neuobičajeno da neko ko pokazuje normalne svakodnevne karakteristike narcisa povredi naša osećanja ili pomeri naše granice. To je normalno. Ovakva iskustva možemo klasifikovati kao takva gde ljudi deluju i ponašaju se sebično, agresivno, egoistično ili neosetljivo.
Dalje, duž kontinuuma imamo „nezdraviji“ narcizam koji se naziva narcisoidni tip ličnosti. Iako većina ili sve karakteristike narcisoidnog poremečaja ličnosti mogu biti prisutne, ova vrsta narcizma se gleda unutar normalnog opsega ličnosti. Osobe sa ovakvim tipom ličnosti nam mogu delovati arogantno, osećaju se superiorno u odnosu na druge. Neke od karakteristika mogu biti malo ili nimalo empatije prema drugima. Takođe imaju osećaj da su privilegovani, odnosno da im pripada više nego prosečnoj osobi i imaju potrebu da im se drugi dive.
Važno je napomenuti da je moguće imati određene narcisoidne osobine i tendencije bez dijagnoze narcisoidnog poremećaja ličnosti. U stvari, većina ljudi pokazuje bar neke od osobina narcisa, ali se procenjuje da je samo 5-6% populacije zaista dijagnostikovano narcisoidnim poremećajem ličnosti.
Ovde imamo 15 karakteristika koje mogu da imaju narcisoidne ličnosti:
– Preterana potreba za pohvalom, pažnjom ili spoljnim potvrđivanjem
– Aktivno traženje izvora eksterne validacije
– Ekstremna osetljivost na kritiku, odbijanje i negativne povratne informacije
– Prenaglašen, grandiozan ego ili ekstremno samopouzdanje
– Nesposobnost da se preuzme odgovornost za svoja osećanja i postupke
– Tendencija da imaju osećaj da se svet vrti oko njih
– Osećaj privilegovanosti i ljutnja kada nemaju poseban tretman
– Projekcija besa i krivice na druge
– Preokupacija novcem, uspehom, slavom, moći ili važnosti
– Preterana zabrinutost za izgled ili reputaciju
– Preterana konkurentnost, ljubomora ili potreba da se „izjednačiš“ sa drugima
– Odnosi zasnovani na tome šta drugi mogu učiniti za njih
– Biti snishodljiv prema drugima ili potreba da uvek budu u pravu
– Osvetoljubivost
– Neraspoloženje i impulsivno donošenje odluka
Narcisoidni poremećaj ličnosti
Narcisoidni poremećaj ličnosti je jedan od deset dijagnostikovanih poremećaja ličnosti, koji se karakteriše grandioznim osećanjem sebe i nedostatkom empatije. Za razliku od drugih oblika mentalnih bolesti, poremećaji ličnosti utiču na osobine ličnosti osobe i iskrivljuju razumevanje sebe. Svi poremećaji ličnosti takođe utiču na međuljudske odnose, često uzrokujući da budu manje sposobne da se povezuju i formiraju zdrave veze poverenja sa drugima.
U osnovi narcizma su identifikovane dve dimenzije: grandiozni i vulnerabilni narcizam.
Grandiozni narcizam uključuje egzibicionizam, visoko samopoštovanje, potrebu za divljenjem i želju da se održi pretenciozna slika o sebi.
Vulnerabilni predstavlja preokupaciju grandioznim fantazijama, oscilacijama između osećanja superiornosti i inferiornosti i krhko samopouzdanje.
Prema DSM-5 klasifikaciji, osoba koja ima narcisoidni poremećaj ličnosti će doživeti pet ili više od ovih simptoma:
– Osećaj grandioznosti ili preterane sopstvene važnosti
– Ponavljajuće fantazije o tome da su moćni, uspešni, lepi ili važni
– Verovanja da su posebni i izuzetni (i traženje ljudi sličnog ili višeg „statusa“ ili „važnosti“ kao oni)
– Preterana potreba za potvrđivanjem, pohvalama i divljenjem od strane drugih
– Osećaj privilegovanosti ili osećaj da zaslužuju poseban tretman
– Iskorišćavanje drugih radi lične koristi ili sebičnih razloga
– Nedostatak empatije ili nespremnost da se identifikuju sa potrebama drugih
– Biti zavidan drugima ili verovanje da drugi zavide njima
– Arogantno ponašanje koje ih stavlja iznad drugih
Pošto ljudi sa ovim poremećajem ličnosti ne nalaze načine kako da potvrde sebe ili da pronađu vrednost unutar sebe, oni su previše fokusirani na to kako ih drugi vide, percipiraju i tretiraju. Oslanjaju se na spoljašnju pažnju, pohvale i validaciju da bi se osećali posebnim ili važnim. Kada pohvale i validiranja od strane drugih izostanu, mogu postati defanzivni, pa čak i destruktivni. Očekuju da budu viđeni kao posebni i bez nekog realnog postignuća.
Kada ne dobiju dovoljno spoljne validacije ili i najmanji nagoveštaj kritike, njihova lična nesigurnost dolazi do izražaja. Ovo se zove „narcisoidna povreda“, koja često dovodi do odbrambenih i agresivnih reakcija u vidu narcisoidnog besa. Ovi odbrambeni mehanizmi im mogu stati na put da se formiraju i održavaju zdravi, bliski odnosi sa drugim ljudima. Narcizam je povezan sa širokim spektrom agresivnih odgovora na kritike, počevši od prepiranja i prezira do manje ili više nekontrolisanog besa i nasilnog ponašanja.
Visoko narcisoidnim osobama nedostaje sposobnost i spremnost da prepoznaju, percipiraju i da se povežu sa emocijama druge osobe i da iskuse svet sa druge tačke gledišta. Kada se osećaju ugroženo, vraćaju se na primitivne mehanizme odbrane kao što su spliting, agresija, regresija, laganje, distorzija realnosti, projekcija i ekstremna racionalizacija.
Retko osećaju stid zbog svog ponašanja tako da zapravo imaju sposobnost da izbegnu sramotu. Ne percipiraju sebe kao sujetne, privilegovane ili preterano eksploatisane.
Često razvijaju socijalne veštine koje im pomažu da upravljaju osobama i da od njih dobiju ono što žele. Često su obožavane od strane drugih i sa pozitivne tačke gledišta činjenica je da karakteristike narcizma mogu biti pokretači za uspeh i samopouzdanje, pa samim tim i ostvarivanje napretka u društvu.
Tretman narcisoidnog poremećaja ličnosti
Svi poremećaji ličnosti su složeni i teški za tretman, ali se narcisoidni poremećaj ličnosti često smatra jednim od najtežih za lečenje. Osobe sa narcisoidnim poremećajem ličnosti retko samoinicijativno dolaze na psihoterapiju, a manja je verovatnoća da će istrajati u tretmanu ili se zadržati kod jednog terapeuta duže vreme.
Obično se javljaju stručnjacima za mentalno zdravlje kada ih partner ili bliska osoba prinudi na to ili nakon simptoma koje doživljavaju u slučaju osujećenja svojih ciljeva kada mogu da se jave depresivna simptomatologija ili napadi panike. Karakteristike i simptomi ovog poremećaja mogu značajno da ometaju lečenje, uzrokujući da postanu ljuti, odbrambeni na napore stručnjaka da im pomognu.
Ipak, tretman nije nemoguć. Psihoterapija poput kognitivno-bihejvioralne terapije može da daje pomaka ako osoba sarađuje. Ovakva vrsta psihoterapije se koristi da pomogne ljudima da prilagode svoje obrasce razmišljanja i naprave promene u ponašanju koje im pomažu da postignu svoje ciljeve i poboljšaju svoj nivo funkcionisanja.
Osoba sa narcisoidnim poremećajem ličnosti koja iskreno želi pomoć i spremna je da uradi težak posao drugačijeg viđenja sebe može postati bolja. Traženje terapeuta koji je saosećajan, obrazovan i vešt u lečenju poremećaja ličnosti često je prvi korak u procesu ka izlasku iz začaranog kruga narcizma.
Autor: Duško Jerkov, psiholog i autor bloga Norvežanin