Znanje bez reči
U detinjstvu se nisam borila protiv vaspitanja, već protiv načina na koji me vaspitavaju. Borila sam se protiv onog : mora da bude kako svi ostali rade i kako se ostala deca vaspitavaju. Samo je baka meni prilazila onako kako je trebalo, jer je bila vodjena instiktom i imala je svoj svet vrednosti koji je sastavila učeći direktno iz prirode ili od ljudi koji su učili direktno iz prirode.
Od malena sam jako senzitivno osećala život i dobijala jasne informacije i pre nego što sam mogla ta osećanja da objasnim rečima. Nešto kao znanje bez reči. Jasno, potpuno i slikovito, sa puno objašnjenja kroz sva čula ali, bez mogućnosti da to još nekom objasnim ili prenesem kroz reči. Otud moje buntovništvo u mladosti. Iz nerazumevanja. Kada bih nekom pokušala da objasnim šta osećam ili zbog čega sam takva kakva sam, oni bi me često pogrešno razumeli. I uvek kada sam se žestoko bunila protiv nečega, imala sam, i još uvek imam, kristalno jasan osećaj zašto to radim, ali nemam baš uvek reči kojima bih opisala zašto to radim…
Uvek mi je bilo komplikovano da ispričam svoje misli, jer nema tih reči koje već nisu rečene i reči koje ljudi već nisu čuli, a da mogu da ih povežem sa time šta hoću da kažem. Reči često pokvare sliku onoga šta želim da objasnim. Dešavalo se, a i još uvek se dešava, da ljudi pogrešno shvate šta im govorim, projektujući u moje neizgovorene reči sliku koju oni imaju o sebi. U tim konfilktima ljudi zaista nehotice iznesu ispred mene svoje najjače strahove, potisnute želje i neostvarene ciljeve i to sve projektuju kao moje misli, a da ja to nisam ni pomislila…
Moji osećaji kroz čula se pojave kao sitne vibracije koje proživi moje telo… istovremeno kada osetim da je nešto dobro i ispravno kroz telo mi prodje neka snažna vibracija koje telo doživi kao dodatnu energiju i optimizam, a kada osetim da nešto nije u redu, to primam kao neprijatne vibracije što se fizički odrazi na moje telo i stvori neku vrstu traume… to jednostavno ne mogu da ignorišem, i to je jedini razlog zbog čega ja živim skroman i povučen život okrenuta porodici i sebi.
Oduvek živim po svojoj zamisli a teško pustam ljude u svoj život. Retko ko uspeva da me razume. Kada i pustim nekog blizu sebe to je zato što sam procenila da može da me razume i da mogu sve da mu kažem.
Živim život onako kako osećam da treba, bez sumnje u Božiju promisao , verujući da nas čuva celi univerzum, i da jednostavno sve mogu da uspem ako radim kroz trenutni osećaj i punim srcem. Postoje velike šanse da nešto ne uspe ako se radi po principu „moraš tako, tako se to radi“ jer se oseća odredjena hladnoća u tom radu.
Ljudi očigledno nemaju poverenja u sopstvene mogućnosti. Većina ne veruje da sve može da se sazna samo ako se osluškuje život. Većina ne veruje u znanje bez škole. Većina ne posmatra svoj um kao univerzum, već kao jedan beli organ određenog kapaciteta i male jačine.
Govorim o znanju bez reči, dok većina teži znanju kroz reči.
Zamislite koliko je teško osećati nešto toliko jako i jasno a ne biti u mogućnosti da to nekom objasnite rečima? Ne zbog toga što vam je rečnik oskudan ili ste mladi, već zbog toga što možda ne postoje reči kojima bi se opisalo to znanje bez reči… Osećaji kojima nisu potrebna verbalna objašnjenja… jasni osećaji… usmeravanja kroz život. Ono unutrašnje koje nije prošlo školovanje, već je takvo došlo na ovaj svet…
Meni je verbalno uvek bilo otežano, za razliku od čulnog, koje je uvek bilo izuzetno pojačano i u prvom planu. Zato se oduvek borim protiv nametnutih pravila koje su ljudi smislili da bi kontrolisali ljude. Ja to tako vidim.
Svako treba da uči kroz sopstveno iskustvo… ne nametnuto, već ono proživljeno, jer reči pre iskustva su plitke, a naučena lekcija nema tu težinu i jasnoću.
Svako se rodi sa misijom i svi mi odbacujemo tu misiju prihvatajući pravila koja nam se nameću. Pri tom ostajemo zarobljeni u nekom filmu koji nam se ne svidja, ali glumimo do kraja, živimo po pravilima, da se ne kaže ovo ili ono, a sve vreme potisnuta podsvest u nama plače i oseća se nesigurno. Većina oseća da to kako živi nije život kakav želi da živi, da može drugačije, ali je prisutan strah i sumnja u uplašenu i potisnutu podsvest kao jedino u šta većina može da se uzda ako se suprostavi pravilima.
Nas od malena usmeravaju ka školi misleći da je to jedini ispravan način učenja. I svi u to poverujemo. Uvuče se strah od svega sa čime nismo upoznati kroz školovanje. Čak i kada se pojavi unutrašnji glas mi ga ignorišemo, jer smo u strahu. Sumnjamo u sebe. Sumnjamo u spostveni kapacitet i sopstvena čula koja su sa razlogom toliko kompleksna i veoma zanimljiva… tu su da nas vode kroz život.
Koliko samo možemo da učimo od životinja! Koliko samo posmatrajući određene biljke i njihove karakteristike, insekte i sve ono što je oko nas! Prestali smo prirodu i pouke iz prirode da doživljavamo kao važne. Igrnorišemo svesno sve prirodne osećaje plašeći se njih i kako će to izgledati u očima drugih ljudi.
Umesto da svetlimo, mi glumimo.
Ostaje samo to da svojim delima objasnite ono što neko očekuje da mu se pojasni logikom.
Upravo deca sa autizmom su tu da nas okrenu da kopamo po sebi i nađemo uzrok zbog čega je sve to što oni nose kao poruku prisutno baš u našem životu. Sima meni daje odgovore koje sam oduvek tražila i možda ja malo bolje razumem Simu jer sam oduvek živela kroz čula više nego kroz govor (kao lutajući čudak bez dijagnoze?) , ali verujem da u svakoj porodici u kojoj postoji dete sa autizmom, postoji i ogroman razlog zašto je to dete baš tu. Većina roditelja podsvesno i zna da je to tako ,ali ih zastrašuju reči kojima se opisuje autizam, kao i stručnjaci koji nisu iskustveno prošli kroz problem zvani autizam već su o tome učili u školi, a to je nešto što se i dalje istražuje i niko nema jasnu sliku o tome…
Zastrašeni dijagnozom, tragajući za lekom i rešenjem van kuće, gubimo svu konekciju sa detetom, jer lek je upravo u kući i rešenje je upravo u nama.
Zato ja kopam po sebi ovoliko…
Irena Panajotović Pešić
Izvor: Simeon – naše malo čudance