Kanadski naučnici o problemima današnje dece
Danas su deca u katastrofalnom emocionalnom stanju. Većina ih dođe u školu emocionalno nespremna za učenje. Mnoge stvari u našem modernom stilu života dovode do toga.
Po svom iskustvu, moja prijateljica Viktorija Proday, radni terapeut, vidi nešto toliko rašireno i alarmantno da sam je pitala mogu li i ja podijeliti s drugima njezine spoznaje. Zbog ogromnog interesa i razgovora o ovoj temi, dijelim njezin članak.
Viktorija je magistar znanosti u radnoj terapiji na Medicinskom fakultetu Sveučilišta u Torontu. Osnivač je i direktorka multidisciplinarne klinike u Torontu, u Kanadi, za decu s problemima u ponašanju, društvenim odnosima, emocionalnim problemima i problemima u učenju. Viktorija, zajedno sa svojim timom, je pomogla stotinama porodica širom Kanade i sveta i često gostuje na predavanjima kod učitelja i roditelja.
Viktorija piše:
“Radni sam terapeut s godinama i godinama iskustva rada s decom, roditeljima i učiteljima. Potpuno se slažem s porukom učitelja da naša deca postaju sve gora i gora u mnogim pogledima. Čujem stalno istu poruku od svakog učitelja kojeg upoznam. Jasno je da otkad sam radni terapeut sam viđala i dalje vidim pad u društvenom, emocionalnom i akademskom funkcionisanju dece, kao i snažan porast poteškoća u učenju i drugih dijagnoza.
Kao što znamo, mozak je promenjiv. Zbog okruženja možemo učiniti mozak „snažnijim“ ili „slabijim“. Čvrsto verujem da, uprkos našim najboljim namerama, nažalost menjamo mozak naše dece u pogrešnom smeru.
Evo zašto:
Deca dobijaju šta žele i kad žele
„Gladan sam!“ „U sekundi ću se zaustaviti kod restorana.“ „Žedan sam!“ „Evo automata.“ „Dosadno mi je!“ „ Uzmi moj mobitel!“ Sposobnost da se odgodi zadovoljonje njihove potrebe je jedan od ključnih postupaka za budući uspeh. Imamo najbolje namere – učiniti našu decu srećnom – ali, nažalost, usrećujemo ih u tom trenutku, ali ih činimo nesretnima na duge staze. Biti sposoban odgoditi to da se zadovolje potrebe dece znači biti sposoban funkcionisati pod stresom. Naša deca polako postaju manje spremna nositi se i s najmanjim stresovima, koji im postanu velike prepreke u postizanju uspeha u životu.
Nemogućnost da se odgodi zadovoljenje potrebe dece se često vidi u učionicama, trgovačkim centrima, restoranima i trgovinama igračaka kada diete čuje „Ne!“ jer su roditelji naučili mozak dece da dobiju odmah što žele.
Ograničena društvena reakcija
Svi imamo obveze, tako da deci dajemo digitalne uređaje i njih na taj način „zapošljavamo“. Pre su se deca igrala vani, gde su u prirodnoj okolini naučili i vežbali socijalne veštine. Nažalost, tehnologija je zamenila vreme provedeno vani. Takođe, tehnologija je onemogućila interakciju roditelja i dece. Očigledno, naša deca zaostaju… Tehnologija ne može pomoći deci razviti socijalne veštine. Većina uspešnih ljudi ima odlične socijalne veštine. To je prioritet.
Mozak je kao mišić koji se može vežbati. Ako želite da vaše dete zna voziti bicikl, učite ga tome. Ako želite da vaše dete bude sposobno čekati, treba ga naučiti strpljenju. Ako želite da se vaše dete socijalizuje, treba ga naučiti socijalnim veštinama. Sve ovo se primenjuje i kod drugih veština. Nema razlike!
Beskrajna zabava
Stvorili smo virtuelni svet zabave za našu decu. Ne postoje dosadni trenutci. Onoga trenutka kad postane tiho, požurimo da ih zabavimo jer, u suprotnom, osećamo da ne obavljamo svoju roditeljsku dužnost. Živimo u dva odvojena sveta. Oni imaju svoj „svet zabave“, a mi imamo naš „poslovni svet“.
Zašto nam deca ne pomažu u kuhinji ili s vešom? Zašto ne pospreme svoje igračke? To je temeljni jednolični posao koji uvežbava mozak da bude učinkovit i funkcioniše za vreme „dosade“, što je isti „mišić“ koji na kraju zahteva da se poduči u školi. Kad dođu u školu i treba da pišu, njihov odgovor je „Ne mogu. Preteško je. Predosadno.“ Zašto? Zato što se „mišić“ za rad ne ežba beskonačnom zabavom. Uvježbava se radom.
Tehnologija
Koristiti tehnologiju kao „besplatno čuvanje dece“ zapravo uopštee nije besplatno. Naplata vas čeka odmah iza ugla. Plaćamo dečjim nervnim sistemom, njihovom pažnjom i njihovom sposobnošću za odgađanjem zadovoljenja potreba. U poređenju s virtualnom stvarnošću, svakodnevni život je dosadan.
Kad deca dođu u učionicu, izložena su ljudskim glasovima i primerenim vizualnim podražajima što je suprotno od onoga kada su bombardovana grafičkim eksplozijama i posebnim efektima koje su navikli da gledaju na ekranima. Nakon sati provedenih u virtualnoj stvarnosti, obrađivanje informacije u učionici postane jako izazovno za decu jer im se mozak navikava na veliku količinu podražaja koje im daju video igrice.
Tehnologija nas, takođe, emocionalno isljučuje od naše dece i porodice.
Deca vladaju svetom
„Moj sin ne voli povrće.“ „Ona ne voli rano da ide na spavanje.“ „On ne voli da doručkuje.“ Ne voli igračke, ali dobra je na iPadu.“ Ne voli sam da se oblači .“ „Ona je lenja da bi sama jela.“ Ovo čujem od roditelja celo vreme. Od kada nam deca diktiraju kako ćemo ih odgajati? Kad bi bilo sve na njima, sve što bi radili jest jeli makarone sa sirom i peciva s krem sirom, gledali bi televiziju, igrali se na svojim tabletima i nikad ne bi išli na spavanje.
Kakvo im dobro činimo dajući im ono što ŽELE kad znamo da to nije DOBRO za njih?
Bez pravilne prehrane i kvalitetnog sna, naša deca dođu u školu razdražljiva, teskobna i nepažljiva. Uz to, šaljemo im krivu poruku. Oni nauče da mogu da rade što žele i da ne moraju da rade što ne žele. Nedostaje koncept da se nešto „treba raditi“. Nažalost, kako bismo ostvarili ciljeve u životu, treba raditi ono što je potrebno, što ne mora uvek biti ono što želimo da radimo. Na primer, ako učenik želi da bude odlikaš, treba naporno učiti. Ako želi da bude uspešan fudbaler, treba vežbati svaki dan. Naša deca jako dobro znaju što žele, ali im je teško da rade ono što se treba raditi da bi postigli taj cilj. To rezultira nedostižnim ciljevima i deca postanu razočarana.
Vežbajte njihov mozak
Možete napraviti razliku u životu vašeg djeteta vježbajući njegov mozak kako bi dijete moglo uspješno funkcionirati na društvenoj, emocionalnoj i akademskoj razini. Evo kako:
– Ne bojte se da postavite granice
– Dete treba granice kako bi odraslo srećno i zdravo!
– Napravite vremenski raspored za obroke, spavanje i vreme za tehnologiju.
– Razmišljajte o tome što je DOBRO za njih – ne o tome što ŽELE/NE ŽELE.
– Zahvaliće vam zbog toga kasnije. Roditeljstvo je težak posao. Morate biti kreativni da ih naterate da rade što je dobro za njih jer, većinu vremena, to je potpuna suprotnost od onoga što žele da rade.
– Deci je potreban doručak i kvalitetna hrana. Trebaju provesti vreme vani i ići spavati u isto vreme kako bi sutradan došli u školu sposobni za učenje!
– Ograničite tehnologiju i povežite se emocionalno sa svojom decom
– Iznenadite ih cvećem, nasmejte se, škakljajte ih, stavite poruku punu ljubavi u njihov ruksak ili ispod jastuka, iznenadite ih ručkom vani radnim danom, plešite skupa, pužite skupa, tucite se jastucima.
– Imajte porodične večere, večeri igranja društvenih igara ( pogledajte listu mojih omiljenih društvenih igara), vozite bicikl, šetajte uveče sa svetiljkom.
– Vežbajte odgađanje zadovoljenja njihovih potreba
– Pustite ih da čekaju!!! U redu je imati „ Dosadno mi je.“ vreme – ovo je prvi korak do kreativnosti.
– Postupno povećavajte vreme između „Treba mi“ i „Dobijam“.
– Izbegavajte korištenje tehnologije u automobilima i restoranima, a umesto toga ih učite čekati pričanjem i igranjem igara.
– Ograničite stalno grickanje.
Naučite svoju decu da rade posao od malena kao da je to podloga za “sposobnost rada“ u budućnosti.
Slaganje veša, pospremanje igračaka, spremanje odeće, slaganje namirnica, postavljanje stola, pravljenje ručka, vađenje hrane iz kutije za užinu, spremanje kreveta.
Budite kreativni. Od početka to učinite potsticajnim i zabavnim tako da njihov mozak to povezuje s nečim pozitivnim.
Učite ih socijalnim veštinama
Učite ih da slušaju druge, dele, gube/pobeđuju, prave kompromise, daju komplimente drugima, govoriti „ molim te“ i „ hvala“.
Iz mog iskustva kao radni terapeut, deca se menjaju onoga trenutka kad roditelji promene svoj pogled na odgajanje. Pomozite svojoj deci da uspeju u životu vežbajući i ojačavajući njihov mozak što ranije!
Tekst prevela i prilagodila: Marina Roksandić