Jedan citat, preuzet iz novina, kazaće nam sve o stavu države prema školstvu. On jeste kratak, ali je sasvim indikativan. Poražavajući i ponižavajući.
„Predsednik Vlade Srbije je poručio da se niko neće unervoziti zbog štrajkova i da je država izdržala i mnogo teže periode.“
Sad ja pitam: ako se neko davi i za sobom vuče svu svoju decu, ako doziva u pomoć, kako obala može ostati mirna? Šta nam poručuje tim odsustvom nervoze? Kaže li to nama da smo nebitni? Poručuje li nam da nismo ni dostojni da živimo kad ne znamo da plivamo? Mi i sva naša deca?
Naša škola je već godinama bolesna, stanje joj se pogoršava, a sada je u terminalnoj fazi. To znaju svi koji u njoj rade, znaju i deca koja uče, znaju i njihovi roditelji, zna svako ko se školom bavi ili bar razmišlja o njoj. Pištolj koji je opalio prošlog maja posledica je ove dugotrajne bolesti. Sve što se desilo posle tog pucnja samo je potvrdilo dijagnozu. Sve što se dešava danas, agonija je, gluvi tunel bez svetla na kraju. Tumaramo, pipamo, dozivamo, tražimo izlaz, lek i siguran put, ali svi glasovi nestaju pred društvenim burama u koje nas baca svakodnevica.
Jer… naši nadležni odbijaju da čuju sve zahteve prosvete. Neće da znaju kakvo je pravo stanje u školama, prelaze preko svakog zahteva i upozorenja, svakog apela školske stručne javnosti. Vezuju se samo za pitanje plata, pa, na taj način, huškaju učitelje i roditelje jedne na druge, stvaraju dva tabora. Ko razmišlja plitko, upeca se. Ko ovoj deci ne misli dobro, prihvatiće vladajuću matricu po kojoj su prosvetari preplaćeni, a roditelji bezobrazni. Ko se valja u plićaku, iskopaće blato.
Kaže se u datom citatu da je država izdržala i mnoge teže periode, pa će, valjda, prevazići i ovaj. Znači, prevazići će i ovaj mali problem. Znači, beznačajan za tu državu. Državu koja svoju decu drži na stend baju. Državu koja posle prolivene krvi odštampa Smernice. Državu koja školi u raspadu podeli nacionalnu čitanku i nove administrativne obaveze jer mora da sprovede preskupo plaćeni projekat. Državu koja ostaje gluva na predloge i rešenja akademske javnosti. Koja iznad svakog prosvetara drži šibu i tera ga da sprovede u delo ono što je nemoguće. Državu koja nije nervozna kada su joj učitelji na ulici.
Državo, žalosno je što nisi nervozna. Tužno je što nisi očajna. Ovo je najteži period za tebe, a nisi ni svesna toga. Nisu naša deca samo dekor na prigodnim priredbama i u ekspozeima. Ona su gladna. Nemaju dovoljno ničega. Ni jela, ni zdravlja, ni putovanja, ni igre, ni spokoja. Ne mogu da uče po programima u koje smo ih upregli. Optužuju ih da su nemarni i glupi, da su lenji, a oni se od toga ne mogu odbraniti jer su nemušti i nemoćni da kažu šta ne valja. Ako se i desi da to neko od njih artikuliše, postane samo viralan, ali ne i uzet u razmatranje.
Treba, državo, da budeš nervozna jer nemaš nastavnika. Biće ih još manje. Za koju godinu decu neće imati ko da uči. I ovo što sad radi, ne sme na bolovanje. Zamene nema.
Državo, sramota je što nisi nervozna. Zbog kašnjenja. Zbog zaostajanja. Zbog lenjosti da započneš smislenu reformu škole. Zbog laži da je sve potaman, samo nastavnici neće i ne umeju da rade svoj posao. Zbog svesne obmane da su za sve krivi roditelji koji decu nisu znali da vaspitaju.
Moraš se, državo uozbiljiti i shvatiti da ovo jeste najteži trenutak u tvom postojanju. Moraš naučiti da pročitaš i uvažiš, da uzmeš u razmatranje sva mišljenja, dopise, peticije. Nisu one protiv države. Ne piše ih niko samo zato što nema ništa pametnije da radi. Ako ti, državo, nisi nervozna, škola i svi koji joj dobro misle, jesu. A u školi su naša deca. Uče ih nastavnici koji ne mogu da uđu na čas i ćute, već rade u nemogućim uslovima. Kada krenu kući, kad se izmaknu od katedre, suoče se sa besmislom. Radili su, umorili su se, ali nisu ništa uradili. Jer je postalo nemoguće. Ti, državo, to treba prvo da čuješ. A onda treba da shvatiš kako isti taj nastavnik posle škole otvara prazan novčanik, pa se suočava sa još jednom dozom besmisla. Radio je, umorio se, a nije ništa zaradio. Već mora na set privatnih časova za koji si se, ti državo, sad setila kako predstavlja crno tržište bez kontrole. I opet huškaš roditelje na nastavnike. Zato i nemaš nastavnika. Neće niko da za male pare bude toliko odgovoran i toliko gažen, toliko kompromitovan, nevidljiv i poražen. Ukinula si dostojanstvo svojim učiteljima, nastavnicima i vaspitačima.
Državo, ako nisi nervozna, to znači da ti je svejedno. Samo to reci naglas.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca