Nije nimalo lako da prihvatimo da je naše dete učinilo nešto loše

januar 29, 2014

Prva roditeljska reakcija na nestašluk deteta je obično pogrešna, posebno ako se radi o nekom vršnjačkom sukobu. Mi ih često i učimo da se „brane muški“ nikome ne praštajući ništa i ne popuštajući nikad. Retke su pojave roditeljske opomene i dobrog saveta u takvim slučajevima. Jednostavno, ne želimo da čujemo loše vesti o svom detetu, ono je za nas najbolje i uvek u pravu. Što pre promenimo stav i počnemo da promišljamo, trezeveno i odgovorno, postupke svoje dece, razgovarajući strpljivo sa njima, bez zaključivanja unapred, moći ćemo sve da postavimo na zdrave osnove.
deca

Vrlo je važno čuvati se preterane strogosti i mišljenja da je naše dete uvek krivo za sve, ali i toga da mislimo da je samo naše dete uvek u pravu. Potrebno je da zadobijemo poverenje svoga deteta kako bi u nama videlo nekoga ko mu stvarno želi dobro, i onda kad mu nešto ne odobravamo. Dug je i težak ovo put, ali jedini mogući način dobre životne realizacije. Realno sagledavanje i prihvatanje bez idealizovanja je ovde bitno i potrebno. Kada na vreme shvatimo da postoje kod našeg deteta određene loše navike koje proizvode ponašanje prema drugome, koje nije umesno i primereno, postoji dobra nada da ćemo uspeti da sve pomerimo na bolje.

Nije nimalo lako da prihvatimo da je naše dete učinilo nešto loše, to ne godi našoj roditeljskoj sujeti. Ali, nije vreme za to, razumimo da je dete u nekom problemu, traganju i lutanju, pomozimo mu da prepozna put, a ne budimo pomagači beznađa i bespuća. Baš zbog toga što ga volimo, pokušajmo da nađemo najbolji mogući način da mu pomognemo, znajući da neumesna strogost, kao ni besmislena popustljivost, nisu dobar način saobraćanja slobodnih i odgovornih ličnosti. Problem je lakše rešiv ako se prepozna već u početku, mnogo je teže rešiv ako potraje, i zbog toga je veoma važna pravovremena i ispravna reakcija.

Roditelji često odlažu suočenje sa stvarnošću neprihvatanjem konkretnih činjenica, ne znajući da tako rizikuju mnogo veću tragediju. Ako se detetu na vreme ne skrene pažnja na to da sukob ne dovodi do rešenja, da je nasilje nad drugim loš postupak, tim nečinjenjem postajemo saučesnici njegovog daljeg promašaja. Nije nimalo lako obuzdati mladalačku surovost, ali je bitno i potrebno, a najbolji mogući način je pokretanje dobre stvaralačke dinamike. Neprestano treba decu poučavati da budu stvaraoci, a ne neko ko robuje ljudima i idejama, ko posmatra i navija do ostrašćenosti. Treba ih učiti da stvaraju dajući sebe i od sebe nesebično, a ne samo da troše neodgovorno.

Naučiti dete da se pravilno suoči sa drugim i drugačijim, da bude iznad suparničkih interesa i partnerskih relacija, spremno na kompromise i dogovore. To počinje od najbezazlenijih igara, davanja drugoj deci od onoga što imaju, da razumeju da je potrebno podeliti sa drugim, a ne samo uzeti za sebe. Često se ovo zaboravlja, i nesvesno odnegujemo sebične jedince, koji umišljaju da svi moraju da se ponašaju shodno njihovim zahtevima i potrebama, a ako neće onda je sukob neminovan i nasilje izvesno. Da, od malih nogu se to stvara i umnožava, ne događa se odjednom, zato je veoma važno znati ukrotiti dečju samovolju i pokrenuti stvarnu stvaralačku slobodu.

Ljubivoje Stojanović
Izvor: “Pravoslavlje”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Nije nimalo lako da prihvatimo da je naše dete učinilo nešto loše"

  1. xx kaže:

    Ali šta ako je dete koje vi naučite ovim manirima, naišlo na siledžiju, i nema načina da izbegne sukob. Mora da se odbrani,

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama