Најновији допис из Министарства просвете каже да ће наставницима који су у незаконитом штрајку бити умањене плате. Тим поводом ја пишем ову фактуру са намером да им испоставим њихова дуговања према мени и да дугове пребијемо. Нека на крају плати онај чији је салдо у минусу.
Тражим да ми надокнаде намерно девалвирање моје дипломе јер су је изједначили са записима о стручности који су добијени на сумњиве начине, по установама које су основане да произведу ћутећи и слушајући кадар, али се тај кадар осилио, па је снагом сопственог незнања стао да прописује стандарде примитивизма и страначке недодирљивости.
Треба да ми плате дугогодишње држање на маргини и снисходљиву утеху коју сам добијала када некоме кажем да сам наставник: добро, мора и то неко да ради. Јер, бити наставник значило је да ти стално сугеришу како не знаш ништа, како си за све крив, а притом си и сиромашан, да ти држе подигнути претећи прст ако проговориш, да ти подвикну: шта ти мислиш, ко си ти, да нешто боље умеш, не би овде радила. Значило је да мораш испуњавати нове папире, шпартати како коме падне напамет, спремно дочекати реформе као епохалне иако видиш да немају смисла, јер, ако напоменеш да је нешто погрешно, неће се нико замислити, већ ће са крајњим презиром одговорити како је критичар незналица и нерадник.
Морају ми платити за стално товарење осећаја недовољности, за свесно хушкање јавности и родитеља на наставнике. Јер, било је постало уобичајено да се сматра како нам је систем савршен, али га школа урушава, не ради довољно, не спроводи процедуре, прави намерно смицалице деци, удешава распореде и наставне садржаје према себи, допушта насиље, жмури на незнање, поткупљива је и нестручна. Та иста јавност, заједно са надлежнима за просвету, свесно се оглушила на све апеле из школа, на сваку идеју, појединачну или организовану, која је указивала на пропусте у систему, која је размишљала како би се та област дала уредити. Оглушила се јер је згодније и рахатније пребацити одговорност на другога, ставити наставнике на листу за одстрел, заборавити да у ту школу иду сва наша деца. Патријархални образац газде код кога чељад ћути док им се другачије не нареди, потиснуо је децу на девету рупу и вадио их само као објекат предизборних бајки и плаката.
Неопходно је да ми надокнаде за све оне часове на којима сам са децом морала да тумачим нешто што је прописано програмом и што представља насиље за њихов узраст, уз опаску да су горки лекови део живота, да их чека матура. Морају да плате за заблуду како „Јелена, жена које нема“ обликује естетски укус ученика седмог разреда, како је веома продуктивно за језичку културу распознавати више врста генитива у петом и савладати разлике међу новоштокавским дијалектима у осмом.
Захтевам да ми плате за викенде које сам провела на семинарима ловећи бод за лиценцу, где сам слушала ствари које ми у животу неће бити потребне, гледала предаваче уз трансфер блама, стидела се што пристајем на фарсу, учествовала у играма које код куће не смем ни да препричам јер ћу бити предмет неверице и подсмеха, знала да је и ово изобличавање закона из које извлаче корист они који се боље снађу, а не они који нешто знају.
Захтевам накнаду за бол када сам се трећег маја подне суочила са леденом тишином у учионици и очима моје деце која траже утеху и објашњење. Туговали смо како смо најбоље умели. Када се туга почела претварати у питања и бес, распустили су нас. И нису нам то рекли директно, нису нам се обратили, већ смо вест добили из новина. А онда су нам на почетку наредне школске године издали смернице и све нас понизили тражећи да учимо све оно што већ знамо, а они не знају да ми знамо, јер смо ми за њих једно велико ништа. И деца. И наставници.
Тражим да ми се плати за напоре да децу научим правим вредностима у ситуацији када те вредности демантује цело друштво. У окружењу бахатости, лажи, распомамљеног примитивизма, свађе, простаклука на свим каналима комуникације, буразерског сналажења, фаворизовања опскурних ликова и теорија, мени је наложено да их научим емпатији, пристојности, реду и толеранцији.
Захтевам и надокнаду за све оне дане када сам радила болесна јер нисам могла на боловање. Одсуство са посла код наставника производи осећај стида пред колегама који морају да те мењају, па уз температуру или ишијас, мораш још и да се извињаваш јер си некоме укинуо драгоцену паузу или пореметио планове за тај дан.
У ову фактуру уносим и потраживање за увреде јер сам означена као издајник, олош, руља, усташа, као и потраживање за све свађе које су се дешавале по зборницама и већима током одлучивања о штрајку, за страх и осећај угрожености, за сејање мржње међу мојим колегама, подозриве погледе и приче иза леђа.
Дужни су ми и за нови мук у који сам ушла двадесетог јануара када ме сачекала учионица пуна упитних погледа. Тишина где не смеш ништа да кажеш јер су деца и хоћеш да их заштитиш. Бубњање срца јер ти стоје речи које мораш да изговориш ако си човек и ако ту децу поштујеш.
Дужни су ми за менталну окупацију у којој живим. Окупацију вестима са несигурним исходом. Стрепњу да ће бити нешто лоше. Разговоре, данима исте, о политици, о штрајку, о томе како се ко изјаснио, шта је рекао или урадио. Окупацију у којој се једна страна прави како не разуме и не види. Окупацију у којој ја куцам ову фактуру уместо да пишем нешто лепо. Или да ми буде досадно. Или само обично.
Зато…кад се буду спремили да ми одбију од плате због одсуства за дане у штрајку, нека имају на уму и моје потраживање. Кад дође моменат да се преломи поштено, мислим да ће ми остати за један безбрижан живот.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца