Najnoviji dopis iz Ministarstva prosvete kaže da će nastavnicima koji su u nezakonitom štrajku biti umanjene plate. Tim povodom ja pišem ovu fakturu sa namerom da im ispostavim njihova dugovanja prema meni i da dugove prebijemo. Neka na kraju plati onaj čiji je saldo u minusu.
Tražim da mi nadoknade namerno devalviranje moje diplome jer su je izjednačili sa zapisima o stručnosti koji su dobijeni na sumnjive načine, po ustanovama koje su osnovane da proizvedu ćuteći i slušajući kadar, ali se taj kadar osilio, pa je snagom sopstvenog neznanja stao da propisuje standarde primitivizma i stranačke nedodirljivosti.
Treba da mi plate dugogodišnje držanje na margini i snishodljivu utehu koju sam dobijala kada nekome kažem da sam nastavnik: dobro, mora i to neko da radi. Jer, biti nastavnik značilo je da ti stalno sugerišu kako ne znaš ništa, kako si za sve kriv, a pritom si i siromašan, da ti drže podignuti preteći prst ako progovoriš, da ti podviknu: šta ti misliš, ko si ti, da nešto bolje umeš, ne bi ovde radila. Značilo je da moraš ispunjavati nove papire, špartati kako kome padne napamet, spremno dočekati reforme kao epohalne iako vidiš da nemaju smisla, jer, ako napomeneš da je nešto pogrešno, neće se niko zamisliti, već će sa krajnjim prezirom odgovoriti kako je kritičar neznalica i neradnik.
Moraju mi platiti za stalno tovarenje osećaja nedovoljnosti, za svesno huškanje javnosti i roditelja na nastavnike. Jer, bilo je postalo uobičajeno da se smatra kako nam je sistem savršen, ali ga škola urušava, ne radi dovoljno, ne sprovodi procedure, pravi namerno smicalice deci, udešava rasporede i nastavne sadržaje prema sebi, dopušta nasilje, žmuri na neznanje, potkupljiva je i nestručna. Ta ista javnost, zajedno sa nadležnima za prosvetu, svesno se oglušila na sve apele iz škola, na svaku ideju, pojedinačnu ili organizovanu, koja je ukazivala na propuste u sistemu, koja je razmišljala kako bi se ta oblast dala urediti. Oglušila se jer je zgodnije i rahatnije prebaciti odgovornost na drugoga, staviti nastavnike na listu za odstrel, zaboraviti da u tu školu idu sva naša deca. Patrijarhalni obrazac gazde kod koga čeljad ćuti dok im se drugačije ne naredi, potisnuo je decu na devetu rupu i vadio ih samo kao objekat predizbornih bajki i plakata.
Neophodno je da mi nadoknade za sve one časove na kojima sam sa decom morala da tumačim nešto što je propisano programom i što predstavlja nasilje za njihov uzrast, uz opasku da su gorki lekovi deo života, da ih čeka matura. Moraju da plate za zabludu kako „Jelena, žena koje nema“ oblikuje estetski ukus učenika sedmog razreda, kako je veoma produktivno za jezičku kulturu raspoznavati više vrsta genitiva u petom i savladati razlike među novoštokavskim dijalektima u osmom.
Zahtevam da mi plate za vikende koje sam provela na seminarima loveći bod za licencu, gde sam slušala stvari koje mi u životu neće biti potrebne, gledala predavače uz transfer blama, stidela se što pristajem na farsu, učestvovala u igrama koje kod kuće ne smem ni da prepričam jer ću biti predmet neverice i podsmeha, znala da je i ovo izobličavanje zakona iz koje izvlače korist oni koji se bolje snađu, a ne oni koji nešto znaju.
Zahtevam naknadu za bol kada sam se trećeg maja podne suočila sa ledenom tišinom u učionici i očima moje dece koja traže utehu i objašnjenje. Tugovali smo kako smo najbolje umeli. Kada se tuga počela pretvarati u pitanja i bes, raspustili su nas. I nisu nam to rekli direktno, nisu nam se obratili, već smo vest dobili iz novina. A onda su nam na početku naredne školske godine izdali smernice i sve nas ponizili tražeći da učimo sve ono što već znamo, a oni ne znaju da mi znamo, jer smo mi za njih jedno veliko ništa. I deca. I nastavnici.
Tražim da mi se plati za napore da decu naučim pravim vrednostima u situaciji kada te vrednosti demantuje celo društvo. U okruženju bahatosti, laži, raspomamljenog primitivizma, svađe, prostakluka na svim kanalima komunikacije, burazerskog snalaženja, favorizovanja opskurnih likova i teorija, meni je naloženo da ih naučim empatiji, pristojnosti, redu i toleranciji.
Zahtevam i nadoknadu za sve one dane kada sam radila bolesna jer nisam mogla na bolovanje. Odsustvo sa posla kod nastavnika proizvodi osećaj stida pred kolegama koji moraju da te menjaju, pa uz temperaturu ili išijas, moraš još i da se izvinjavaš jer si nekome ukinuo dragocenu pauzu ili poremetio planove za taj dan.
U ovu fakturu unosim i potraživanje za uvrede jer sam označena kao izdajnik, ološ, rulja, ustaša, kao i potraživanje za sve svađe koje su se dešavale po zbornicama i većima tokom odlučivanja o štrajku, za strah i osećaj ugroženosti, za sejanje mržnje među mojim kolegama, podozrive poglede i priče iza leđa.
Dužni su mi i za novi muk u koji sam ušla dvadesetog januara kada me sačekala učionica puna upitnih pogleda. Tišina gde ne smeš ništa da kažeš jer su deca i hoćeš da ih zaštitiš. Bubnjanje srca jer ti stoje reči koje moraš da izgovoriš ako si čovek i ako tu decu poštuješ.
Dužni su mi za mentalnu okupaciju u kojoj živim. Okupaciju vestima sa nesigurnim ishodom. Strepnju da će biti nešto loše. Razgovore, danima iste, o politici, o štrajku, o tome kako se ko izjasnio, šta je rekao ili uradio. Okupaciju u kojoj se jedna strana pravi kako ne razume i ne vidi. Okupaciju u kojoj ja kucam ovu fakturu umesto da pišem nešto lepo. Ili da mi bude dosadno. Ili samo obično.
Zato…kad se budu spremili da mi odbiju od plate zbog odsustva za dane u štrajku, neka imaju na umu i moje potraživanje. Kad dođe momenat da se prelomi pošteno, mislim da će mi ostati za jedan bezbrižan život.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca