„Страх лечи вера, себичност љубав, а жалост – нада": Тако је говорио Владета Јеротић

септембар 6, 2018

“Да ли љубав увек побеђује?” – једно је од питања о љубави, које је поставио и сам Јеротић


Академик проф. др Владета Јеротић лекар, неуропсихијатар, психотерапеути књижевник, ерудита, који је преминуо, развио је обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапије, религије и филозофије. Његова предавања увек су била занимљива и привлачила велику пажњу јавности. Своје мудре мисли и цитате објавио је у књизи “Само дела љубави остају” 1996. године. “Да ли љубав увек побеђује?”-једно је од питања о љубави, које је поставио и сам Јеротић. Страх је још једна од болести данашњице, а, или је недовољно истражена, или је исувише субјективна ствар, говорио је Јеротић. За данашњег човека западноевропске хришћанске цивилизације мислио је да недовољно воли и поштује самог себе.
Подсетимо се шта је још Владета Јеротић рекао о љубави, човеку, страху, сумњи, животу….
“Волети другог човека значи и разумети га, а свакако и – опраштати му. Није, додуше, лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га заволимо управо онаквог какав јесте, подстаћи ћемо га да буде онакав какав може да буде.”
„Само дела љубави остају.”
„Љубав носи у себи, као једно од битних својстава – стваралаштво.”
„Добро је речено да је пробни камен за сваки прави посао или изговорене речи питање: да ли су надахнути љубављу? Када би човек само једном могао да увиди како је узалудан највећи део његовог рада када га не покреће љубав, био би много мање сујетан и неплодан у својим активностима.”
„Можемо ли ценити и заволети ближњег, а не ценити, нити волети себе? Тако нешто једноставно није могуће.”
“Није претерано сматрати да је највећа несрећа за људе и ову планету на којој живе- каткад потпуна, каткад делимична неспособност једног великог броја људи да воле. Исто тако не изгледа ми нимало претерана мисао да се читаво човечанство и земља под њим одржавају пре свега захваљујући оним малобројним људима који су у стању да воле.”
„Себичан човек је човек који не воли себе.”
“Већина људи се покорава забранама, пре свега оним спољашњим, и то само док је под принудом, и док се плаши. Оне унутрашње забране тешко ко успева да реализује.”
“Велика је то вештина умети разговарати са човеком.”
„Истински плод наше душе није смишљена реч, нити беседа коју смо брижљиво припремили и дотерали. Наш плод је она реч која ‘излети’, коју неконтролисано изговоримо, она која извире из ‘сувишка срца’.”
“Моћ владања над другим неодољива је сласт тамне стране човековог бића.”
“Само је човек тај који не опрашта ни себи ни другима, него тражи освету, било агресијом кажњавајући друге, често невине људе и народе, било данас све чешће, кажњавајући самог себе, навлачећи на се несвесно све могуће психосоматске болести, алкохол и дрогу, оболевајући од депресије и доводећи себе до самоубиства.”
“Сумња је плод само као прелазна и пролазна фаза у развоју личности, али често, нажалост, нарочито на овом олујном и трусном тлу, на коме се сумњало у све и свакога, она остане трајна и неизменљива суморна богиња – пратиља нашег бића.”
“Сва достигнућа модерне технике, као и модерне медицине, учинила су живот, а сигурно и смрт, тежим и мучнијим. Само “воља за смисао” може да нас учини одговорним и тада тек спремним да помогнемо и себи и друштву.”
„Револтирајте се прво против себе, па онда против света…Прво револуција против зла у себи, а потом револуција против зла ван себе…”
“Сваки човек има једну или више “слепих мрља” у себи, и то управо за оне стране своје личности које су битне за личност, а које он управо не жели да опази и прихвати као део себе.”
„Не гледај ме ко сам био, већ ко сам сад”
“У самоћи цовеку се отвара пут у сопствену дубину, и ако он успе да сиђе у њу без страха и зазирања, вратиће се обогаћен на површину и тек тада, када је открио своје Ја, имаће отворен и прави пут према ближњем, према Ти.”
“Откуд човеку охола идеја да је он себи довољан?”
„Ко се од вас није уверио да када дуже времена пати од страха, обавезно почне да сумња (у себе и друге људе), или када смо себични зар не постајемо и гневни! А може ли људска савест да поднесе страх, себичност, сумњу и гнев, а да не постане жалосна?”
„Страх лечи вера, себичност љубав, а жалост – нада.”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама