Neupućeni treba da znaju kako se u školama periodično vrednuju različite oblasti delovanja i funkcionisanja. Anketiraju se roditelji, učenici i nastavnici. Rezultati su pomoć školi kako bi unapredila svoj rad. Osim nastave i učenja, postoji još jedna oblast za koju se smatra da je naročito bitna, a to je takozvani etos, međuljudski odnosi na relacijama škola-roditelji, škola-učenici i škola-nastavnici. Naravno da je dobra klima u jednom ovako velikom kolektivu vrlo značajna, orkestar mora biti naštimovan da bi bio unison.
Ovih dana sam pregledala razne izveštaje vrednovanja etosa po školama jer su to javnodostupni dokumenti. Nisam našla ni jedan koji nije dobio četvorku, najvišu ocenu. I to deluje kao potpuni apsurd u svetlu aktuelnih dešavanja. Osim korpusa učeničkih smatranja. Deca su u skladu sa onim što trenutno na ulici pokazuju.
Dakle, lako je u dobru dobar biti. Dolaziš na nastavu, išpartaš dokumentaciju, lepo pričaš sa kolegama, ne zameraš se, solidarno saslušaš probleme drugih, poštuješ uspehe škole kao da su tvoji, smatraš da si deo tima. Ako ti nešto baš zaškripi, ako doživiš neprijatnost ili neki oblik nasilja, shvatiš to kao sastavni deo opštedruštvenog ludila i pobegneš u svoj mali svet. Zajednica te teši na svoj način, pa se opet uvrstiš u tim. Jer društvo ne možeš da menjaš, ne možeš ti sam, toliko puta su te izigrali, prevarili, toliko kula ti je srušeno, školski planovi i programi jesu loši, ali šta ćeš kada te niko ne sluša. Veži konja gde ti gazda kaže, okreni se lepšem delu života, ne leži ovaj svet na tvojim ramenima. Istovremeno, rukovodstvo škole brine o svemu, prepravlja, doziđuje, unapređuje, žali se na besmislene naloge iz Ministarstva, ali se stara da bude tampon zona i da svoje podređene zaštiti u svakom smislu. Najbitnija je saradnja i poštovanje u okviru kolektiva.
U upitniku zaokružiš sve četvorke jer se slažeš da „svi u školi podstiču na toleranciju, uzajamno uvažavanje, poštovanje, saradnju, brigu o drugima“. Naročitu četvorku daš na izjavu „saglasan sam da je moje ponašanje primer učenicima, roditeljima i kolegama“. Lak kao vihor, ti znaš da život nije cveće, znaš kakve priče kruže o dugim kolektivima, srećan si ovde.
Srećan si i sa četvorkama učenika u ovom upitniku jer deca ističu kako ih u školi uče da budu odgovorni za svoje postupke, poštuju različitosti, neguju saradničke odnose, slobodni su da izražavaju svoje stavove i misli, brinu o okruženju, znaju kome da se obrate ako imaju problem. Oni vide kako nastavnici neguju odnose uvažavanja i međusobno i prema svojim učenicima. Naročito si zadovoljan jer se o nedopustivom ponašanju otvoreno razgovara, osuđuje se agresivnost, netrpeljivost, netolerancija. Deca su cilj, a cilj je postignut. Tako smatraš.
A onda se sve za dan prevrne. Usred štrajka koji vode sindikati, a ti im odavno već ništa ne veruješ, pa njihov poziv ignorišeš, padne nadstrešnica i istera decu na ulice. Ta deca nastave da poštuju liniju onoga što su u školi naučili, odluče da pokažu doslednost u lepom vaspitanju koje su od svoje kuće poneli, a tebe sindikati ostave da se sam izjasniš, osloniš na lični rizik, presabereš i odlučiš šta si, šta možeš, hoćeš i smeš. I tu se škola raspadne, a četvorka iz etosa dobije svoje pravo lice. Lice licemerja, spremnosti na sve radi sopstvenog interesa, lice pristajanja i duhovne lenjosti, prebacivanja odgovornosti na drugoga. Krhkost lažne stabilnosti je razbijena. Namolovana četvorka za etos je nestala.
Škola se podelila na 45 minuta, 30 minuta i relativnu manjinu u potpunoj obustavi. Došlo je vreme besmisleno dugih sastanaka, ubeđivanja i prebacivanja. Svi jedni druge pozivaju na zajedništvo i solidarnost, svi ističu pravo na sopstveno mišljenje. Svi su uvređeni jer su neshvaćeni. Ali svi ističu kako smo civilizovani ljudi koji rade zajedno, pa se shodno tome ponašaju kao da podela nema. Naizgled. Jer…
Formirane su posebne viber grupe istomišljenika na kojima se dnevno razmeni bezbroj poruka, od akcionih do ogovaračkih. U zbornicu se ulazi samo ako su pripadnici tvoje grupe unutra. U slučaju greške, lista se telefon. Na hodniku se okupljaju grupe da prepričaju utiske i događaje, oči se zaklanjaju, osmesi su navežbani do pareze. Neki samo ćute. Neki su bučni. Neki sa svojim učenicima i njihovim roditeljima bistre situaciju predstavljajući se kao njihovi jedini prijatelji. Neki prete. Neki se raduju prvom delu februarske plate jer će njihova istina pobediti. Neki provociraju. Ali se svi, baš svi, iz te škole kući vraćaju izmoždeni i iscrpljeni zato što su pola dana boravili na mestu nezdravom, izdrtom i pocepanom, u kome ne vide ni svoje ni tuđe mesto.
Rukovodstvo škole se uglavnom ne snalazi. Kreće se na skali od pretnji do ravnodušnog mirenja i čekanja šta će drugi uraditi. Ono sedi odvojeno od svog kolektiva, balansira između savesti i ličnog interesa, nema snage da zauzme stav, prikloni se ili pobegne. Zato pravi pritisak, ogoljen ili onaj meki koji se poziva na drugarstvo, pređašnje usluge i žmurenja. Sarađuje sa sve tri kolone zaposlenih, ne svrstava se nigde, ali u razgovorima selektivno osuđuje neprisutne. Nekad je lukavo. Nekad nedostupno. Nekad bezobrazno. Ono ne preza od pritiska na pojedinca u kome mu stvori utisak da je jedino on odgovoran za sve, pa ako odbije, odgovoran je i za posledice. A one mogu biti pogubne po sve zaposlene. Ovog 4. marta rukovodstvo nije našlo da je uputno obratiti se svojim zaposlenim, ući u zbornicu i reći šta je istina. Ne, ono je čekalo da 6. saznamo šta smo zaslužili. I da kaže kako ništa nije do njih. Sami smo doprineli. Da se onda izmakne i arenu prepusti obračunu nezadovoljnih sa vinovnicima tog nezadovoljstva.
Nebitno je u ovom razmatranju kojoj grupi jedan nastavnik pripada. Pitam se gde je nestala četvorka sa konstatacije kako „svi u školi podstiču na toleranciju, uzajamno uvažavanje, poštovanje, saradnju, brigu o drugima“. U teškim vremenima, nastrada prvo istina, pa obraz, pa čast. Nastane prebrojavanje i sudbinsko razvrstavanje. Prepoznavanje. I lično i kolektivno.
Gde je nestala četvorka sa tvrdnje „saglasan sam da je moje ponašanje primer učenicima, roditeljima i kolegama“? Kakav se primer daje deci koja na ulici demonstriraju tražeći slobodu, pravdu, proglašavajući članove Edikta kao obavezujuće u oblastima obrazovanja i dostojanstva? Kakav primer se daje deci koja više ne žele da mrze, pa pružaju ruke prema onima koje su pokušali da im podmetnu kao neprijatelje? Ako se nema solidarnosti prema kolegama, ako se ne želi biti u matici, ako se želi biti saputnik na brodu koji menja ovo društvo, hajde onda bar decu da poštedimo, pa da se makar načinimo na ljude. Dostojne poštovanja. Da im ostavimo utisak odlučnih i hrabrih boraca za njihovu budućnost. Da ne dozvolimo nametanje nestručnih koji, u nemanju rešenja, udaraju pesnicom. Da pokažemo deci da smo saveznici, a ne javno osramoćeni gubitnici koji ne znaju da misle svojom glavom, neradnici i neuka zavedena gomila. Poziv nastavnika nas obavezuje na to.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca