Trebalo je da nas obraduje vest da će u odeljenjima od naredne školske godine maksimalan broj đaka biti 28. Ipak, mislim da bi mnogo više razloga za radost bilo kada bi se smanjio minimalan broj učenika neophodan da bi se formiralo jedno odeljenje. Ukoliko bi se smanjio broj učenika, kvalitet nastave bi bio mnogo bolji: imali bismo mnogo više vremena da se posvetimo svakom učeniku; oni bi lakše napredovali u skladu sa svojim sposobnostima; imali bi više povratnih informacija o tome kako da unaprede svoje učenje; mi bismo imali bolji uvid u njihove rezultate; red i rad na času bi mnogo lakše bio uspostavljen; učenici bi se lakše međusobno povezali i bolje sarađivali i samim tim bi vršnjačko nasilje u okviru jednog odeljenja bilo svedeno na minimum.
Već dugo radim u školi i znam kolika je razlika kada držite čas u odeljenjima preko trideset i odeljenjima do dvadeset učenika. Daleke 1994. godine, kada sam počela da radim, bila je praksa da se učenici iz dva odeljenja spajaju na časovima engleskog. Dobro se sećam da sam prve godine radnog staža imala jednu grupu od 37 sedmaka. Bilo mi je vrlo teško sa tolikim brojem dece iz mnogo razloga koji sami možete da pretpostavite. Nekoliko godina kasnije sam skupila hrabrost i svom tadašnjem direktoru objasnila problem. Ponela sam i udžbenik iz metodike engleskog jezika u kome je pisalo da je idealan broj dece za učenje stranog jezika oko petnaest. Moji argumenti potkrepljeni i podatkom iz udžbenika bili su sasvim dovoljni i već sledeće nedelje moj mlađi kolega je počeo da predaje u jednom od odeljenja, dok je koleginica nastavila da predaje francuski kao i do tada. Dakle, moj direktor nije morao da traži nikakve posebne dozvole od Ministarstva kako bi zaposlio još jednog nastavnika. Da podsetim…
Do početka 21. veka jedan strani jezik učio se od petog razreda. U školama su se predavala dva strana jezika – engleski i francuski ili ruski (vrlo retko u nekim školama i nemački). Loša i nepravedna praksa bila je da su đaci sa boljim uspehom učili engleski jezik. Na to se gledalo kao na neku vrstu nagrade i bilo je krajnje nepedagoški i nepravedno i prema deci, i prema bilo kom, „neengleskom“ jeziku. S obzirom na to da je pritisak od strane roditelja bio veliki, najmanje 70% učenika „opredeljivalo“ se da želi da uči isključivo engleski. Ranih dvehiljaditih situacija se potpuno menja uvođenjem drugog stranog jezika kao obaveznog predmeta i učenjem engleskog od prvog razreda. Smanjio se i fond časova u petom razredu sa četiri na dva časa nedeljno i odlično se sećam da sam na kraju školske 2007/ 08. bila očajna postignutim rezultatima svojih petaka koji su, po mojoj proceni, engleski bolje znali u septembru nego u junu. Baš iz tog razloga od 2008. godine pa do danas predajem engleski u mlađim razredima, ali to nažalost ne znači da je problem nestao jer je napredovanje učenika u starijim razredima, uglavnom, slabo.
Ovde govorim iz perspektive jednog nastavnika samo jednog predmeta, ali verujem da će se moje kolege složiti da se rezultati njihovog rada ne mogu uporediti u odeljenjima sa dvadeset ili trideset đaka.
Na kraju, zašto je Ministarstvu toliko teško da smanji broj učenika u odeljenju?! Vrlo prosto! Odgovor je – Štednja! Ako bi se formirala odeljenja sa oko dvadesetoro dece, to bi značilo zapošljavanje većeg broja učitelja. To bi značilo i izgradnju novih škola, a sve to košta. Koštalo bi to ovu državu mnogo više nego povećanje plata prosvetarima (kako nas zovu, po meni, krajnje pežorativno).
Kolege, pred nama je još jedna školska godina kroz koju ćemo morati da plivamo sa velikim kamenom odgovornosti oko vrata. Verujem i nadam se da ćemo ponovo stići do obale tamo negde sredinom juna sledeće godine. Samo se pitam – Dokle ćemo da „preplivavamo“ školske godine za godinama i dozvoljavamo da nas „preveslavaju“ nebrojano puta?!
Autor: Marina Raičević