Најбоље наставнике лако ћете препознати. То су они који на час долазе са осмехом, којима није тешко да одговоре на безброј питања ђака, који се труде да децу разумеју. То су они који за све што од деце очекују, прво дају пример. Ако траже да деца буду вредна и да уче, онда то и сами раде, трудећи се да њихови ђаци то и виде.
Најбољи наставник не препознаје се по савршеном електронском дневнику и беспрекорним припремама, већ по ономе што иза његовог рада остане у дечјим срцима и главама.
Такве наставнике бира и подржава удружење “Живојин Мишић” које је, уз још њих неколико, за 2020. годину издвојило рад наставнице ликовне културе у ОШ “Петефи Шандор” у Новом Саду, Марте Киш Бутерер. Она је награђена у оквиру обрасца настава у доба пандемије.
Награду удружења „Живојин Мишић добили сте управо за начин организације рада у време пандемије. Шта је то што сте осмислили да настава ликовног у онлајн свету буде једнако квалитетна као што је била и пре епидемије?
Пандемија која се пре годину дана десила нас је сатерала у затворени, индивидуални простор наших домова, што је много утицало и на наставу. Увођењем ванредних мера, све се преко ноћи променило. То је био моменат преиспитивања, сумњи да ли ћу и ја, после 33 година “живе” наставе, умети да водим “армију” од око 400 ученика у свету виртуелне стварности. Свесна сам била одговорности, знала сам шта деца од мене очекују и зато сам одмах почела да учим и да тражим интересантније, креативније облике спровођења наставе Ликовне културе. Одлучила сам да ћу у затворене домове мојих ученика унети игру, светлост и одагнати страх из њихових душа. Креирала сам ликовни сценарио за различите узрасте, различитим занимљивим облицима ликовног изражавања које је пружао виртуелни свет.
За време редовне наставе сам примењивала различите ликовне технике као што су: колаж, темпере, туш и перо, пастели, акварел, глина…, јер код деце морамо развити моторику и различите вештине. Затварањем папирница, школа ученици су остали без тих средстава и алата. Досетила сам се Food art-a, Body art-a, трагала за новим облицима ликовног изражавања. Проналажењем нових могућности сам дошла до закључка да у данашњем виртуелном свету можемо да стварамо чуда. Можемо ући у музеје, анализирати слике и помоћу видео-туторијала или квалитетних апликација креирати кратке видео-записе и наставу спроводити занимљивије и другачије од уобичајених начина.
Како су ђаци прихватили нов начин рада и шта сматрате предностима, а шта недостацима онлајн наставе?
Ученици су увек отворени за истраживања и нова сазнања, само их треба умети мотивисати. Они су били одушевљени новим могућностима и целим процесом наших визуелних играрија. Како сам са нестрпљењем чекала њихова коначна решења на постављене изазове, тако су и они са великом знатижељом ишчекивали нове авантуре. Наша сарадња се базирала управо на игри, вођеној стручним саветима и смерницама у виду презентација, видео-туторијала, апликација. Осећала сам се као пионир који тражи још неоткривене путеве.
Колико год да овакав вид комуникације пружа богату палету дечјег израза, исто толико може да буде велика препрека у раду. Раније, у редовној настави, само поглед на ученика и његову мимику и гестикулацију мога о је да нам покаже његово психичко стање и могли смо да реагујемо у моменту. Могли смо својим присуством да дигнемо пажњу ученика, да охрабримо, да утешимо погледом, гестом. Сада нам је то онемогућено. Деци је ускраћена социјализација, дружења, тимски рад па чак и упоређивање учинка јединке према целом тиму… . Све то не може се добити преко екрана.
Знамо да се деца и пре него што проговоре изражавају уметношћу – шарају, играју, певуше. То нам, о значају уметности за развој, довољно говори. Али, да ли школски систем подржава ову дечју потребу?
Запад уметност третира као непотребно зло! Глобализацијом у потрошачком друштву су постављена нова правила. Уметност треба да служи само као роба. Усмерили су сву пажњу јавности на гране примењених уметности које могу да донесу што већи профит. Данас лепо упакована роба може да прода најгори квалитет. Таква правила су нам наметнута, а претходно стечене предрасуде да од уметности нема хлеба свакако не подржавају стремљења ликовних педагога у популаризацији дечјег стваралаштва и чак онемогућавају развијање креативности како деце тако и одраслих.
Сада, за време пандемије, у нашем школском систему опет се срећемо са маргинализацијом предмета који се баве развитком духовних вредности детета. Од септембра су омогућили комбиновани облик наставе за све предмете сем ликовне и музичке културе јер они, изгледа, нису битни! Ми смо још на онлајн настави. Ускраћени смо да вештине преносимо уживо деци.
Да, ситуација је таква, али нико не примећује да деца имају велику потребу да кроз уметност изразе све своје трауме, радости, идеје и да се растерете свакодневних стресова. Ученици ме сусрећу на ходнику у ретким тренуцима и тужним изразом саопштавају колико им недостају наша дружења.
Ми смо пре свега духовна бића! Од када постоји, човек је имао потребу да остави траг за собом. Од Алтамире све до данашњих графита, мурала. Упитајмо се сви који имамо децу: Да ли чиним све да моје дете буде уравнотежено у духовној и физичкој сфери свог постојања? Никола Тесла је рекао и мислио „Онога дана када наука почне проучавати нефизикалне (духовне) појаве, у десет година напредоваће више него у ранијим столећима своје историје.“
Као професор ликовног васпитања сигурно се и сами суочавате у свом окружењу са ставом да је уметност мање важна од егзактних наука те да завређује мање пажње. Пошто знамо колики је значај уметности за дечји развој, како у друштву разбити овај „мит“?
Током 33 година рада као ликовног педагога научила сам да, ако желим да променим став према свом предмету, морам сама да дам пример и едукујем не само децу, него и окружење! Ми живимо у друштву и времену које људе не пушта да размишљају својом главом него им треба или све сервирати, показати или им усмерити пажњу на суштинске вредности. Имам ту срећу да радим у једној од највећих школа у Србији и да могу едуковати, не само ученике, него и родитеље. Разним манифестацијама, акцијама, ликовним колонијама, хуманитарним акцијама популаризујем свој предмет и покушавам усмерити пажњу јавности на моћ и лепоту уметности.
Уз музичко, ликовно је предмет за који ипак треба имати известан дар. Како оцењујете и подстичете децу која су вољна да раде, али без много урођеног талента за уметност?
Током дугогодишњег рада сам настојала да код својих ученика подстичем мотивацију похвалама и за најмањи успех или упознавши њихове индивидуалне способности усмерим у правцу њихових интересовања. Кључан фактор је љубав према наставничком звању и емпатија према ученицима.