Najbolje nastavnike lako ćete prepoznati. To su oni koji na čas dolaze sa osmehom, kojima nije teško da odgovore na bezbroj pitanja đaka, koji se trude da decu razumeju. To su oni koji za sve što od dece očekuju, prvo daju primer. Ako traže da deca budu vredna i da uče, onda to i sami rade, trudeći se da njihovi đaci to i vide.
Najbolji nastavnik ne prepoznaje se po savršenom elektronskom dnevniku i besprekornim pripremama, već po onome što iza njegovog rada ostane u dečjim srcima i glavama.
Takve nastavnike bira i podržava udruženje „Živojin Mišić“ koje je, uz još njih nekoliko, za 2020. godinu izdvojilo rad nastavnice likovne kulture u OŠ „Petefi Šandor“ u Novom Sadu, Marte Kiš Buterer. Ona je nagrađena u okviru obrasca nastava u doba pandemije.
Nagradu udruženja „Živojin Mišić dobili ste upravo za način organizacije rada u vreme pandemije. Šta je to što ste osmislili da nastava likovnog u onlajn svetu bude jednako kvalitetna kao što je bila i pre epidemije?
Pandemija koja se pre godinu dana desila nas je saterala u zatvoreni, individualni prostor naših domova, što je mnogo uticalo i na nastavu. Uvođenjem vanrednih mera, sve se preko noći promenilo. To je bio momenat preispitivanja, sumnji da li ću i ja, posle 33 godina „žive“ nastave, umeti da vodim „armiju“ od oko 400 učenika u svetu virtuelne stvarnosti. Svesna sam bila odgovornosti, znala sam šta deca od mene očekuju i zato sam odmah počela da učim i da tražim interesantnije, kreativnije oblike sprovođenja nastave Likovne kulture. Odlučila sam da ću u zatvorene domove mojih učenika uneti igru, svetlost i odagnati strah iz njihovih duša. Kreirala sam likovni scenario za različite uzraste, različitim zanimljivim oblicima likovnog izražavanja koje je pružao virtuelni svet.
Za vreme redovne nastave sam primenjivala različite likovne tehnike kao što su: kolaž, tempere, tuš i pero, pasteli, akvarel, glina…, jer kod dece moramo razviti motoriku i različite veštine. Zatvaranjem papirnica, škola učenici su ostali bez tih sredstava i alata. Dosetila sam se Food art-a, Body art-a, tragala za novim oblicima likovnog izražavanja. Pronalaženjem novih mogućnosti sam došla do zaključka da u današnjem virtuelnom svetu možemo da stvaramo čuda. Možemo ući u muzeje, analizirati slike i pomoću video-tutorijala ili kvalitetnih aplikacija kreirati kratke video-zapise i nastavu sprovoditi zanimljivije i drugačije od uobičajenih načina.
Kako su đaci prihvatili nov način rada i šta smatrate prednostima, a šta nedostacima onlajn nastave?
Učenici su uvek otvoreni za istraživanja i nova saznanja, samo ih treba umeti motivisati. Oni su bili oduševljeni novim mogućnostima i celim procesom naših vizuelnih igrarija. Kako sam sa nestrpljenjem čekala njihova konačna rešenja na postavljene izazove, tako su i oni sa velikom znatiželjom iščekivali nove avanture. Naša saradnja se bazirala upravo na igri, vođenoj stručnim savetima i smernicama u vidu prezentacija, video-tutorijala, aplikacija. Osećala sam se kao pionir koji traži još neotkrivene puteve.
Koliko god da ovakav vid komunikacije pruža bogatu paletu dečjeg izraza, isto toliko može da bude velika prepreka u radu. Ranije, u redovnoj nastavi, samo pogled na učenika i njegovu mimiku i gestikulaciju moga o je da nam pokaže njegovo psihičko stanje i mogli smo da reagujemo u momentu. Mogli smo svojim prisustvom da dignemo pažnju učenika, da ohrabrimo, da utešimo pogledom, gestom. Sada nam je to onemogućeno. Deci je uskraćena socijalizacija, druženja, timski rad pa čak i upoređivanje učinka jedinke prema celom timu… . Sve to ne može se dobiti preko ekrana.
Znamo da se deca i pre nego što progovore izražavaju umetnošću – šaraju, igraju, pevuše. To nam, o značaju umetnosti za razvoj, dovoljno govori. Ali, da li školski sistem podržava ovu dečju potrebu?
Zapad umetnost tretira kao nepotrebno zlo! Globalizacijom u potrošačkom društvu su postavljena nova pravila. Umetnost treba da služi samo kao roba. Usmerili su svu pažnju javnosti na grane primenjenih umetnosti koje mogu da donesu što veći profit. Danas lepo upakovana roba može da proda najgori kvalitet. Takva pravila su nam nametnuta, a prethodno stečene predrasude da od umetnosti nema hleba svakako ne podržavaju stremljenja likovnih pedagoga u popularizaciji dečjeg stvaralaštva i čak onemogućavaju razvijanje kreativnosti kako dece tako i odraslih.
Sada, za vreme pandemije, u našem školskom sistemu opet se srećemo sa marginalizacijom predmeta koji se bave razvitkom duhovnih vrednosti deteta. Od septembra su omogućili kombinovani oblik nastave za sve predmete sem likovne i muzičke kulture jer oni, izgleda, nisu bitni! Mi smo još na onlajn nastavi. Uskraćeni smo da veštine prenosimo uživo deci.
Da, situacija je takva, ali niko ne primećuje da deca imaju veliku potrebu da kroz umetnost izraze sve svoje traume, radosti, ideje i da se rasterete svakodnevnih stresova. Učenici me susreću na hodniku u retkim trenucima i tužnim izrazom saopštavaju koliko im nedostaju naša druženja.
Mi smo pre svega duhovna bića! Od kada postoji, čovek je imao potrebu da ostavi trag za sobom. Od Altamire sve do današnjih grafita, murala. Upitajmo se svi koji imamo decu: Da li činim sve da moje dete bude uravnoteženo u duhovnoj i fizičkoj sferi svog postojanja? Nikola Tesla je rekao i mislio „Onoga dana kada nauka počne proučavati nefizikalne (duhovne) pojave, u deset godina napredovaće više nego u ranijim stolećima svoje istorije.“
Kao profesor likovnog vaspitanja sigurno se i sami suočavate u svom okruženju sa stavom da je umetnost manje važna od egzaktnih nauka te da zavređuje manje pažnje. Pošto znamo koliki je značaj umetnosti za dečji razvoj, kako u društvu razbiti ovaj „mit“?
Tokom 33 godina rada kao likovnog pedagoga naučila sam da, ako želim da promenim stav prema svom predmetu, moram sama da dam primer i edukujem ne samo decu, nego i okruženje! Mi živimo u društvu i vremenu koje ljude ne pušta da razmišljaju svojom glavom nego im treba ili sve servirati, pokazati ili im usmeriti pažnju na suštinske vrednosti. Imam tu sreću da radim u jednoj od najvećih škola u Srbiji i da mogu edukovati, ne samo učenike, nego i roditelje. Raznim manifestacijama, akcijama, likovnim kolonijama, humanitarnim akcijama popularizujem svoj predmet i pokušavam usmeriti pažnju javnosti na moć i lepotu umetnosti.
Uz muzičko, likovno je predmet za koji ipak treba imati izvestan dar. Kako ocenjujete i podstičete decu koja su voljna da rade, ali bez mnogo urođenog talenta za umetnost?
Tokom dugogodišnjeg rada sam nastojala da kod svojih učenika podstičem motivaciju pohvalama i za najmanji uspeh ili upoznavši njihove individualne sposobnosti usmerim u pravcu njihovih interesovanja. Ključan faktor je ljubav prema nastavničkom zvanju i empatija prema učenicima.