Инспирација за овај текст појавила са након објављивања личног блога једне наставнице, без њене сагласности, у таблоидним новинама. Такође, овоме је допринело и појављивање текста који „одговара” овој наставници (у другим таблоидним новинама), а који указује на то да је њена генерација одговорна за „стање” у коме су нам деца и млади данас. Уследили су жустри коментари и преписке, у којима је доминирало међусобно окривљавање наставника и родитеља, а где је једино постигнута сагласност у вези са тим да се нешто што ни једни ни други не доживљавају као добро и позитивно догађа са децом/ученицима. У овим препискама више пута је захтевано да се коначно каже (што конкретније) шта би то родитељи требало да ураде. Наравно, има пуно тога што би школа требало да уради, али овом приликом усредсредићемо се на породицу.
Провођење слободног времена
Телевизија, интернет, мобилни телефони
Ограничите време деци пред телевизором на сат – два дневно (неки добар филм може трајати и нешто дуже). Телевизор који Ви гледате преместите у своју собу или не дозволите да буде упаљен више од тих два сата пред њима дневно уколико нисте спремни да себе ограничавате у погледу времена и садржаја које гледате. Позабавите се садржајима које Ваша, посебно мала деца гледају и потрудите се да они садржаји који приказују било коју форму насиља буду ограничени или макар пропраћени Вашим коментаром о томе како је насиље непожељно.
Купите им обичне мобилне телефоне (дакле, не „паметне”), без неограниченог приступа интернету или им укините у пакету неограничен приступ. Ово посебно важи за малу децу коју не би требало одмах навикавати на доступност садржаја који им лако заокупљају пажњу.
Рачунар преместите из њихове собе у заједничку просторију тако да је могуће да повремено баците поглед на садржај. На овај начин контролисаћете ризике који су реалност када је у питању комуникација на интернету. Поразговарајте са својом децом о томе које податке никада никоме не би требало саопштавати уколико га/је не познајемо лично.
Наведене препоруке имају највише смисла са малом децом, предшколског и основношколског узраста, када се формирају навике које је потом тешко исправити. Старија деца која су умерено и сврсисходно користила технологију у млађем узрасту, вероватније ће умети да контролишу своје понашање и да препознају прихватљиве и неприхватљиве садржаје, те са њима неће бити потребе за постављањем спољних ограничења.
Стицање пријатеља и слободно време проведено ван куће и у кући
„Избаците” их из собе макар једном дневно у парк/двориште и забраните им да се врате сат-два. Мала деца ће се радовати изласку и немојте им ускраћивати прилику да се играју, пењу, скачу, балансирају на уском (не превисоком) зидићу. Основце ћете можда већ морати да „избаците” напоље – занимљивије им је да играју игрицу, слажу лего, дописују се на месинџеру и сл. Ово ће имати различите позитивне ефекте: биће спретнији, енергичнији, умањиће се тешкоће са сном, можда ће упознати другу децу и стећи другове/другарице. Слободне, не претерано структурисане активности су увек драгоцене прилике да деца сама одлуче како ће провести време, размисле о свим могућностима које су пред њима. Ако имате тихо и затворено дете, немојте инсистирати на дружењу са другом децом. Уколико жели да се љуља само или да се попне на дрво – то је сасвим у реду. Временом ће вероватно наићи на друго дете са којим ће желети да разговара док се љуља или пење.
Читајте им док су мали макар пола сата неку књигу за децу, а кад науче да читају нек они Вама читају. Заједно се учланите у библиотеку и редовно идите заједно да сви узмете књиге. Разговарајте о прочитаном – шта им се допада и због чега, ко им је омиљени лик и какви би они желели да буду. Учините да им читање буде забавно – увек понудите избор шта желе да слушају/читају.
Структурисане ваншколске активности
Ако сте овако поступали до сада, молим Вас, престаните да их шаљете на велики број активности недељно и ограничите се на до две – превасходно спортске, уметничке и сл. Када кажем до две претпостављам да се сваки тип активности одвија 2-3 пута недељно, те да са ове две активности дете свакога дана има ваншколску обавезу. Деца, као и одрасли, након дугог школског дана желе да се одморе или забаве (замислите како би било да Ви након осмочасовног радног дана имате још 2-3 сата других, заказаних и организованих активности).
Однос према школи и школском постигнућу
Укините приватне часове и реците им да имају допунску наставу у школи, проверите да ли је похађају са наставником уколико је то неопходно. Свима нам је некада била потребна помоћ у учењу, али је боље да ова помоћ буде пружена од стране родитеља, наставника или другова/другарица који нешто боље знају. Ако дете научи да се ослања на приватне часове постаће незаинтересовано да учествује у часу (јер зна да ће поново имати прилике да све ово чује), као и да улаже самосталан труд да нешто разуме помоћу уџбеника, бележака и сл. Допунска настава је бесплатна и обавезна за ученика кога упутимо на овај вид наставе или оног ко сам жели да нешто боље разуме.
Радујте се оцени, ма каква да је, ако је боља од претходне, похвалите умерено и без награђивања друге врсте. Не плаћајте за петицу нити за успех новцем или поклонима. Радујте се и похвалите све што Вам покажу да су научили. Када донесу негативну оцену, реците им да ко падне може и да устане – пошаљите им поруку да је неуспех један степеник у учењу, који ће прескочити улагањем труда. Немојте бити љути на њих или наставника када ученик није успешан – покушајте да ово доживите као природан процес учења јер сад бар знамо шта ученик не зна и са чим има тешкоћа. Консултујте се и са дететом и са наставником да сазнате шта то не зна/не разуме. Проверите да ли ученик код куће ради/учи или се нечим другим бави. Научите их да није срамота не знати, ако покушавамо да научимо. Уколико се плаше суочавања са проблемом, потрудите се да им укажете да ће научити то што не знају, корак по корак, да нема разлога да се плаше. Изразите своје бриге пред наставницима чим се појаве, рецимо када ученик две недеље након лоше урађеног контролног задатка није исправио оцену.
Молим Вас, немојте „опседати” врата школе пред крај године, тада је уобичајено прекасно да се делује на добар начин, а шаљете деци и наставницима лошу поруку – да Вам је битна само оцена, а не и оно што је у основи те оцене. Ово вероватно није сасвим тако, али је то порука коју ће Ваше дете и наставници оваквим поступком неминовно примити. Дођите једном у два месеца чак и ако је све у реду са успехом Вашег детета.
Молим Вас да не санирате кризне ситуације „само овај пут”, јер нас следећа криза чека иза окуке. Ово се односи на правдање изостанака који у суштини нису оправдани – нпр. сутра је важан контролни за који дете није спремно, на плаћање великог броја хитних приватних часова пред одговарање, крај године, на то да деца не спавају јер нису добро организовала своје учење и сл. „Oтерајте” их у кревет пре поноћи чак и ако је сутра важан контролни, учите их да Вам је важније да добро планирају своје време него да добију добру оцену и да нећете дозволити да буду неиспавани због неорганизованости.
Разговарајте са њима сваког дана о томе шта им се дешава, али и како им је у школи. Уколико у оваквом разговору сазнате нешто непријатно, контролишите своју реакцију и будите смирени, јер следећег пута нећете од свог детета ништа сазнати. Реците им повремено да сматрате да могу много тога да остваре ако се потруде, односно наглашавајте то колико је труд (оно на шта могу да утичу) важнији од способности (оно на шта могу да утичу у значајно мањој мери). Не говорите им да су генијални и препаметни, али ни да су неспособни и глупи – деца која чују овакве реченице од родитеља и средине доживеће да се не мора учити и улагати труд, у једном случају јер то њима иде веома лако само по себи, а у другом јер не могу сами себи помоћи због недостатка способности.
Важно је да Ваша деца имају позитиван однос према школи, наставницима који представљају образовање у раним годинама дететовог развоја. Стога им не говорите да су наставници „неспособни и глупи нерадници”, али ни да су увек у праву. Не треба подстицати код деце црно – белу слику о људима, а посебно не о наставницима јер у једном случају деца неће желети да уче и буду налик тим људима које тако негативно сагледавате, а у другом ће Вас доживети као некога ко је увек на страни других одраслих. Наставници су људи, као и сви други, понекад греше, али Ваша деца ће се у животу пуно пута сустретати са одраслима који греше и то је део њиховог одрастања.
Ако имате дилему у вези са квалитетом наставе, дођите у школу и замолите да присуствујете часу, договорите се са наставником како да се то изведе дискретно и паметно (можете се укључити у рад на некој теми) – неће Вас одбити.
За крај – за родитеље
Ако се питате чему све ово и због чега бисмо се толико трудили када ће наша деца одгајана доследно и усмеравана да се образују ͈проћи горе“ од друге деце, молим Вас да запамтите да чак и у оваквој земљи у каквој живимо образованије особе у просеку дуже живе, воде бољу бригу о свом здрављу, имају веће приходе од мање образованих особа и у мањем проценту су незапослене. То је већ, чини ми се, довољно добар скуп разлога да се уложи труд.
За крај – за наставнике
Уколико родитељи не могу да задовоље егзистенцијалне потребе и потребе за сигурношћу своје породице (кров над главом, храну, текућу воду и електричну енергију, чисту и годишњем добу прилагођену одећу и обућу, безбедност од злостављања), тада заиста не можемо очекивати од родитеља да на овај начин помогне у образовању свог детета. Ту је улога на нама – да пружимо све што можемо током наставе, али и кроз укључивање других институција да помогну детету и породици.
Аутор: Б. Д.