Nastavnica likovnog Ružica Jovanović, koja je predavala u beogradskoj OŠ „Nikola Tesla“, nedavno je završila radni vek, a ispraćaj koji su joj đaci priredili kaže da će pamtiti do kraja života. Više stotina učenika tog dana je pevalo voljenoj nastavnici, grlili su je, bilo je i suza, a u parku nedaleko od škole priredili su joj i mali performans. Na društvenim mrežama pojavili su se snimci tog događaja. Uključili su se uskoro i mediji pa je cela Srbija saznala za Ružicu koja je srcem predano radila godinama.
Kakvi su utisci mesec dana nakon veoma emotivnog ispraćaja koji su Vam priredili učenici?
Moji utisci se još uvek nisu slegli i mislim da nikada i neće. To su takve emocije. Evo ja sam pre sat vremena gledala opet neke snimke i prosto ne mogu da verujem da sam ja to doživela. Ovaj ispraćaj je obeležio moj život. To je neka potvrda da sam ja uspela u životu. Uvek sam deci govorila da moraju da budu dobri ljudi. To je najvažnije. Sve drugo može da se nauči, a oni su meni tog dana pokazali da jesu dobri ljudi.
Deca sada mnogo više hoće da pričaju o svojim problemima na času pred svima. Kao da imaju veliku potrebu da budu bliski. Uvek sam imala strpljenja da saslušam jer znam da su njima njihovi problemi veliki. Ako ih neko sasluša i da im neki savet, oni to cene.
Šta je bilo presudno da Vas đaci toliko zavole?
Iskrenost je presudna u odnosu. Moj stav je da moraju da se postave pravila. Deca dođu u peti razred i čuju da sam ja stroga i dođu sa tom zamisli da će to biti neki strašni časovi. Međutim, kada postavimo pravila kojih se i ja vrlo pridržavam, sve se lepo posloži. Trudila sam se da budem poštena prema svakom učeniku. Nikad nisam dozvoljavala da neko dete bude izopšteno na bilo koji način zbog izgleda garderobe, frizure i slično. Uvek sam ih učila da je svako poseban i da treba da cene tu posebnost. Nadala sam se da će nekome to ostati urezano. Stalno sam koristila vreme da pričam sa decom o raznim stvarima koje su mnogo važne. Svrha života je da čovek ostavi trag, a ja se sada zaista tako osećam.
Šta mislite da je najvažnije šta treba da znaju prosvetni radnici? Šta biste poručili kolegama?
Svaki prosvetni radnik mora da se menja i usklađuje sa generacijama. Generacije se menjaju. To su sada deca koja imaju od 11 do 15 godina. Kakva je to satisfakcija da sam se ja njima približila, a to ne bih uspela da ih nisam osluškivala. Važno je da nastavnici postave pravila, ali moraju i oni da poštuju ta pravila. Tako se gradi poverenje. Mlađim kolegama bih poručila da vole svoj posao, da osećaju tu decu i budu bliski sa njima, ali mora da postoji poštovanje i granica.
Radili ste 35 godina u prosveti. Šta je to po čemu se današnja deca razlikuju u odnosu na period kada ste počinjali?
Sada su nekako bliži. Hoće zagrljaj u hodniku i posle časa. Hoće više da se povere nastavniku nego nekada. Deca sada mnogo više hoće da pričaju o svojim problemima na času pred svima. Kao da imaju veliku potrebu da budu bliski. Uvek sam imala strpljenja da saslušam jer znam da su njima njihovi problemi veliki. Ako ih neko sasluša i da im neki savet, oni to cene. Dešavalo mi se da sa nekim učenicima ostanem jako bliska i kasnije kroz život. Sa Anitom Al Anbaki sam u kontaktu sve ove godine i ona me zove druga majka i bila mi je jedno vreme i koleginica kao i Ivana Dragosavljević zahvaljujući kojoj je mnogo ljudi saznalo za ispraćaj koji su mi đaci priredili. Ona je objedinila sve snimke i objavila to na društvenim mrežama.
Kako ste se Vi opredelili da budete nastavnica?
Kao mala sam imala želju da budem učiteljica onda sam spojila tu ljubav, umetnost i decu. Oduvek sam jako volela rad sa decom. Čovek mora da voli to šta radi. Ja sam presrećna žena, radila sam posao koji volim do poslednjeg dana. To želim svima vama. Mislim da sam se zaista ostvarila i da ima smisla to što sam radila.
Autorka: Jelena Čolović