Драги Деда Мразе,
Изгледа да си ме заобишао. Узалуд сам чекала. Или си ме, као реликт једног бившег времена, пребацио на списак код Божић Бате, што је чист фаул… јер… ја сам дете комунизма, иако, морам признати, уредно се пијукало код бабе у селу и тражила пара у чесници. Дакле, мораш ми ти скочити кроз оџак, без обзира на то што живим у згради и грејем се на струју, па сјајан и неупрљан, појести кекс испод јелке и оставити поклон. Као и свој доброј деци. И онима који хоће да верују.
Види овако, Деда Мразе. Долазиш нам на почетку распуста. Деца излазе из школе посута конфетама, док се ја клатим као подељена личност јер ме сав свет ван те зграде оптужује за три недеље нерада, а руководство довикује како не смем заборавити да је распуст само за децу, не за нас, ми радимо, креативно осмишљавамо разне семинаре, дружења и радионице, скупљамо бодове и пунимо портфолио, усавршавамо се и растемо. За мене је ово двојство превелико искушење. Не могу да издржим, а да се не исплазим и једнима и другима, наравно, у себи, лепо сам васпитана, па одем без гриже савести да китим јелку, месим колаче и шарам по прозорима уз гласну музику, чашу доброг вина и двоје унука. Како иначе победити бесмисао?
Ако си ме због овога прецртао, нека си. Нисам ја власна да ти објасним одакле пркос, зашто инат. Спусти се мало међу нас. Види шта се дешава, па онда суди. Немој се вадити како то није твој посао. Уосталом, не треба ми твој поклон ако он подразумева да ћутим, шпартам по директиви и жмурим, потурим леђа за батину, истрпим увреде, прогутам мањак на платном листићу и правим се како ми није ништа јер може бити и горе.
Знам ја, драги мој, да ће ми језик доћи главе. И све оне прочитане књиге. Кад се посложе између мене и света, сузе ми простор за прихватање. Зато, није проблем. Заобиђи ти мене. Али, размисли на чему треба да порадиш за следећу годину, за децу, да изађеш из клишеа, да им донесеш оно што им заиста недостаје. Тада ће и мени бити боље.
Деда Мразе, врати нашој деци родитеље. Донеси им слободне викенде, нормално радно време, довољне плате. Тада ће деца имати недељни ручак, шетњу, заједнички филм. Моћи ће да иду полако. Разговарају. Престаће договори у форми корпоративног брифинга, успутних опаски, реченичних рестлова. Цела кућа ће се разумети и долазити мени на часове и родитељске састанке ведра и спремна за будућност. Јер ће садашњост престати да је вређа и нервира.
Деда Мразе, пошаљи децу на путовање бар два пута годишње. Једном са друштвом, једном са родитељима. Нека осете узбуђење планирања, ишчекивања, паковања, јер пут не започиње на првом километру, већ у моменту када помислимо на њега.
Дај им прилику, Деда Мразе, да виде нека друга места, неке другачије људе и обичаје. Дај им могућност да упореде, донесу оно што су видели, пожеле свој дом и преко даљине га процене. Нека их на путовању родитељи грле, нека пливају далеко и препричају све што нису стигли, направе фотографије, па се у неким годинама сећају како је то било.
Нека са другарима буду одрасли и храбри, нека шапућу и крију се, скачу, галаме и раде све што желе, нека лупе главом у зид јер ће само тако порасти. Када после путовања дођу у моју учионицу, биће пунији и здравији, толико широки да их ни једна злонамерна душа више никада неће моћи уплашити страним светом и туђим људима.
Драги Деда Мразе, хајде стисни петљу и не поклањај им више телефоне и таблете. Екрани су ограничени. У њих не може да стане свет. Поруке су исецкане. Дробе мисао. Боје су прејаке, светлост засењујућа. Од њих се губи слух и додир. Дај им прво, драги мој, прилику да проговоре, објасне оно што осећају, дај им да цртају, слажу, праве нешто, трче, шутирају, озноје се, посвађају, дај им да умеју, да науче, прочитају.
Можда је то, Деда Мразе, тежи пут, али ризикуј буку, крш по кући, жалбе због досаде и флеке на новој софи, па их пошаљи мени у школу ведре и светле да се пењемо по таблицама и анализирамо фабуле.
Деда Мразе, прошетај се мало по нашим школама и направи списак. Свашта треба. Немој бити наиван. Немој да те превари кабинет за информатику и паметна табла. Уђи у ђачки тоалет. Остави понеки сапун, убрус, марамицу. Бојлере не мораш одмах, скупо је. Подели на више година, навикла су деца на хладну воду. Понеси са собом обавезно мало фарбе, појачај натпис на згради, да се издалека и недвосмислено види како је то школа, установа, институција са правилима, правима и обавезама. Подвуци неке битне речи и у списима по канцеларијама, знаш ти добро од чега се састоји ред, достојанство, поштовање, стручност. Када слова засјаје, кад суштина замени форму, потече топла вода, простор ће постати довољно дубок за све подухвате.
На крају, морам и ово да ти кажем. Престани да лажеш ову нашу децу. Немој им стварати утисак како је све лако. Не постоји чаробни дах који чисти сваки пут којим ће проћи. Нема скровишта за сваки поступак. Не штити их оптужујући друге. Не брани их од онога чему треба да су дорасли. Не пакуј их у скупе патике. Не подмићуј их луксузом. Неће деца тако бити боља.
Онда они дођу код мене, жале се на сваки задатак, родитељи ме подсећају на статус, тужакају се за оцену, зову и притискају. Зато, драги мој, заврни мало скалу. Дај им поклоне који неће бити накит, већ изазов. И склони се. Могу они то и сами.
Размисли, Деда Мразе. Дај деци оно што неће бацити у ћошак са осталим превазиђеним играчкама. Дај им сигурност и наду.
Кад све ово испуниш, ако испуниш, мени донеси неко ефикасно средство за скидање мрља и етикета да очистим диплому, оперем катедру и дочекам крај зимског распуста са осмехом.
До следеће године поздравља те
чекалица која не сме престати да верује.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца