Пристигао нам је текст једне наставнице српског језика која је докторант и у просвети је девет година.
„Ученици која је преписивала на прошлом контролном запретила сам јединицом, али сам јој опростила и била “дивна наставница”. На наредном контролном, у петак, наглас је рекла решење задатка. Одузела сам јој тест 2 мин. пре краја часа, запретила јединицом (свесна да ми Правилник о оцењивању не пружа ту могућност) и рекла да зове родитеље (једино што ми је допуштено) у понедељак, у време када примам родитеље. Отац је у пратњи мајке и синчића дошао одмах, изурлао се на мене на ходнику, извређао ме, рекао ми невероватну ствар: да је његова ћерка дивно дете и да није његова, него моја одговорност! У понедељак је уместо са мном разговарао са директором.
Последица: ни девојчица ни отац нису тема; једина тема сам ја, ја сам “ризична”, често “клизнем”; читало ми се шта сам кад рекла у одељењу (нпр. да ми је мала плата); сва моја одељења су анкетирана. Чекам расплет. Одељење је усмено стало на моју стр. али — лоше су урадили контролни па зебем да ће се за лоше оцене правдати преко мојих леђа; иначе ме воле као толерантну особу са којом могу да разговарају о свему. У школи нема синдиката; позната је по познатим родитељима којима се директор са успехом удвара. У школи влада удбашка, денунцијантска атмосфера, уз лажну представу о “елитној” школи.
Предајем српски, докторант сам, мајка три девојчице, 20 год. стажа, од чега 9 у просвети; личност сам са репутацијом у граду. Није ми први пут да сам у сл. ситуацији. Пре неколико година сам одузела тестове девојчицама које су на школском такмичењу преписивале, што су и деца потврдила. Родитељи, два брачна пара лекара и две бабе, од којих једна пензионисана фах-колегиница, тражили су у Школској управи да ми се одузме право на рад. У управи сам наишла на разумевање и подршку. Директор је заташкао све тако што су ученице пуштене на следећи ниво такмичења. Обећано извињење од чувеног лекара за простачке псовке и увреде никад нисам добила.
Мука ми је од свега. Од себе највише. Проклињем дан кад сам пожелела да радим овај посао. Захваљујући понеком изузетном ђаку, понекад успем да се отргнем овом осећању потрошености.”
Божица