– А где идете на скијање?
– Овде на Златибор.
– А не, не. Мислим, где стварно идете на скијање?
– Па овде. На Златибор.
– Мислим оно, као спакујете се и одете.
– Па да. Спакујемо се и дођемо на Златибор и скијамо.
– Значи, не идете нигде. Ми идемо ту и ту…
Часови на којима читамо саставе су нам можда и омиљени. ,,Не радимо ништа“, слушамо радове, коментаришемо занимљиве делове, често се и насмејемо, као онда када је Д написао да му стриц слабо зна еглески, али зато најбрже поцрвени на сунцу.
И свим темама се радујем. Осим једној – Како сам провео/провела распуст?
Ево једног јавног часа, баш онаквог какав држим у својој учионици.
Знате, децо, распуст нам се свима десио. И не постоји оно – Ја нисам провео распуст, јер јеси.
Знате, распуст је и када не мораш ујутро да устанеш на звук аларма на сату, а на столу те чека топао чај, а ти највише волиш од јабуке и цимета.
Распуст је и када имаш више времена за баку и оне њене старе фотографије које већ одавно жели да ти покаже.
Распуст је и када ти је остао онај један друг у улици, а ти га зовнеш и кажеш – Хајде дођи да не радимо ништа!
Распуст је и када се умоташ у то ћебе и само дишеш. И лепо ти. Распуст је и када ти је толико досадно, да наглас кажеш – Досадно ми је! Па се онда питаш да ли си то рекла наглас или не.
Распуст је и кад мислиш на своју симпатију, па одбројаваш дане до повратка у школу, иако пред другима глумиш и кажеш – Фуј! Школа! Смооор!
Распуст је и када шеташ залеђеном улицом и добијеш тај позив, после којег наставиш да носих још неко време осмех, а да то ниси ни приметио.
Распуст су и сва она грљења и све оне жеље за које си баш потрудила да смислиш. И они пакетићи из којих знаш да родитељи краду слаткише, иако кажу да нису и куну се у мајку. И онај шпорет на којем су рингле заузете више него иначе. И онај нераспаковани ранац у којем је можда, али само можда, остала ужина од прошле године. И не мораш нигде да мрднеш, а да ти се догоди све оно најлепше, и не мораш ниједан кофер да спакујеш, а да он буде пун.
Драги родитељи, лепота распуста се не мери километрима и егзотичним називима. Памтиће се Не љути се човече, после којег ће сви бити љути, памтиће се спавање у истом кревету, иако су сви велики, и гужва је и нема места, памтиће се бркови од топле чоколаде, и грудва после које не кажете – Немој да ме гађаш! Него узвратите истом мером. Памтиће се спаковане поруке уз слаткиш за ужину. И тај филм који сте толико дуго желели да погледате заједно. И све оно што нисте рекли да не може, јер може, јер је распуст.
Нека ове године састави не буду пуни свега онога где сте били, него свега онога што сте били. Заједно. А да можда, ни праг нисте прешли.
Аутор: Маја Радовић, наставница српског и мама
