– A gde idete na skijanje?
– Ovde na Zlatibor.
– A ne, ne. Mislim, gde stvarno idete na skijanje?
– Pa ovde. Na Zlatibor.
– Mislim ono, kao spakujete se i odete.
– Pa da. Spakujemo se i dođemo na Zlatibor i skijamo.
– Znači, ne idete nigde. Mi idemo tu i tu…
Časovi na kojima čitamo sastave su nam možda i omiljeni. ,,Ne radimo ništa“, slušamo radove, komentarišemo zanimljive delove, često se i nasmejemo, kao onda kada je D napisao da mu stric slabo zna egleski, ali zato najbrže pocrveni na suncu.
I svim temama se radujem. Osim jednoj – Kako sam proveo/provela raspust?
Evo jednog javnog časa, baš onakvog kakav držim u svojoj učionici.
Znate, deco, raspust nam se svima desio. I ne postoji ono – Ja nisam proveo raspust, jer jesi.
Znate, raspust je i kada ne moraš ujutro da ustaneš na zvuk alarma na satu, a na stolu te čeka topao čaj, a ti najviše voliš od jabuke i cimeta.
Raspust je i kada imaš više vremena za baku i one njene stare fotografije koje već odavno želi da ti pokaže.
Raspust je i kada ti je ostao onaj jedan drug u ulici, a ti ga zovneš i kažeš – Hajde dođi da ne radimo ništa!
Raspust je i kada se umotaš u to ćebe i samo dišeš. I lepo ti. Raspust je i kada ti je toliko dosadno, da naglas kažeš – Dosadno mi je! Pa se onda pitaš da li si to rekla naglas ili ne.
Raspust je i kad misliš na svoju simpatiju, pa odbrojavaš dane do povratka u školu, iako pred drugima glumiš i kažeš – Fuj! Škola! Smooor!
Raspust je i kada šetaš zaleđenom ulicom i dobiješ taj poziv, posle kojeg nastaviš da nosih još neko vreme osmeh, a da to nisi ni primetio.
Raspust su i sva ona grljenja i sve one želje za koje si baš potrudila da smisliš. I oni paketići iz kojih znaš da roditelji kradu slatkiše, iako kažu da nisu i kunu se u majku. I onaj šporet na kojem su ringle zauzete više nego inače. I onaj neraspakovani ranac u kojem je možda, ali samo možda, ostala užina od prošle godine. I ne moraš nigde da mrdneš, a da ti se dogodi sve ono najlepše, i ne moraš nijedan kofer da spakuješ, a da on bude pun.
Dragi roditelji, lepota raspusta se ne meri kilometrima i egzotičnim nazivima. Pamtiće se Ne ljuti se čoveče, posle kojeg će svi biti ljuti, pamtiće se spavanje u istom krevetu, iako su svi veliki, i gužva je i nema mesta, pamtiće se brkovi od tople čokolade, i grudva posle koje ne kažete – Nemoj da me gađaš! Nego uzvratite istom merom. Pamtiće se spakovane poruke uz slatkiš za užinu. I taj film koji ste toliko dugo želeli da pogledate zajedno. I sve ono što niste rekli da ne može, jer može, jer je raspust.
Neka ove godine sastavi ne budu puni svega onoga gde ste bili, nego svega onoga što ste bili. Zajedno. A da možda, ni prag niste prešli.
Autor: Maja Radović, nastavnica srpskog i mama