Na kraju…
Na kraju nastane opšta pometnja. Na kraju su ispitivanja, zaključivanja ocena, razni ispiti, veća. Na kraju sređujemo pedagošku dokumentaciju. Na kraju smo svi umorni i jedva čekamo raspust. Na kraju imamo najviše posla, a pri kraju snage smo…
Na kraju, vreme je i za sumiranje utisaka. Treba napraviti ozbiljnu analizu svega što se dešavalo tokom školske godine koja je na izmaku, kako bi plan za narednu godinu bio bolji. Iako ima mnogo problema u obrazovno-vaspitnom sistemu, jedan mi posebno smeta već nekoliko godina. U pitanju je ocenjivanje loših đaka (sa dobrima je, naravno, lako).
Pravilnik o ocenjivanju učenika u srednjem obrazovanju i vaspitanju koji trenutno koristimo, a koji je u upotrebi od oktobra 2015, nije dobar. Na samom početku ovog dokumenta piše (Član 2):
Osnovna svrha ocenjivanja je da unapređuje kvalitet procesa učenja.
Međutim, u praksi se ovo retko dešava. Zašto? Zato što način organizovanja nastave, nastavni planovi, ambijent i resursi koje škole imaju ne odgovaraju onome što je propisano Pravilnikom. Pravilnik je pisan za neko modernije doba, sa savremeniji pristup nastavi, za zemlju u kojoj postoji odgovornost prema onome što se radi. A kada pogledate šta se danas uči u školi i na koji način predajemo, shvatite da je sve skoro isto kao i pre 30 godina. Ima pojedinaca koji odolevaju, koji su kreativni i čiji časovi služe za primer (ugled), baš kao što ima i dece koja dobro uče bez obzira na to što nemaju idealne uslove, nastavnik dosadno predaje i sl. Međutim, to su izuzeci. Većina nastavnika pridržava se frontalnog oblika nastave, a tabla i kreda su jedina sredstva koja su im na raspolaganju. I, ne krivim kolege, da me ne razumete pogrešno. Većina škola u Srbiji nema savremeno opremljene učionice, pametne table, projektore i računare, i to je naša realnost. Neki nastavnici donose svoje uređaje, materijale za učenike štampaju kod kuće i slično. No, ne može ni taj entuzijazam večno da traje. Dakle, potrebna je sistemska podrška, kao što svi znamo, baš kao što znamo i to da će se naš obrazovno-vaspitni sistem teško urediti. I opet je sve na pojedincu.
Elem, da se vratimo na pomenuti problem: zamislite jednog prosečnog učenika prosečne srednje škole. Nije ga mnogo briga za učenje, pubertet je u jeku, draže mu je da igra igrice na telefonu, malo surfuje internetom, uveče sa drugarima igra basket na terenima ispred zgrade i tako… Dete je pametno, da se razumemo, samo, nije mnogo zainteresovano za školu i ono što se u školi uči. Sve ga to bespotrebno opterećuje. Zna da će posle srednje škole pohađati neki privatni fakultet, pa valjda čuva snagu za kasnije. Nema potrebe da se muči i zamara sad, kad može da se druži, izlazi, zabavlja… Na časovima je pristojan i miran, međutim, na svako pitanje odgovara sa: „Ne znam“. I zaista ne zna… nikad ništa ne zna. To su, dakle, jedinice. Ako ste pomislili na dopunsku, neće da dođe, zaboravite. Onda dođe pismeni zadatak. Naravno, pismeni je naučio da piše još u trećem razredu osnovne, to nije ništa novo, i nešto će sigurno napisati. To je skoro pa zagarantovana pozitivna. Eto dve neophodne ocene u polugodištu, od minimum četiri. Još ako su to trojka i četvorka (recimo da i ne piše tako loše), uz nekoliko „ne znam“ ili „nisam naučio“ što se tiče gradiva i poneku pozitivnu ocenu iz ostalih aktivnosti – za kraj je to svakako prosek iznad 1.50. Ocena možda jeste pozitivna, ali je nivo savladanosti gradiva jednak nuli. Razumete?
Do datuma kada je usvojen ovaj novi Pravilnik, učenik nije mogao da ima zaključenu pozitivnu ocenu ukoliko bi iz neke oblasti imao jedinicu. Morao je prvo da popravi tu jedinicu na pozitivnu ocenu, pa bismo išli dalje. Sada je sve moguće. Sada je zakon dozvolio detetu da apsolutno ništa ne zna iz gradiva koje se obrađuje, ali ako napiše lepo pismeni (što se ne uči u datom razredu, dakle, nije provera znanja iz gradiva – osim ukoliko nastavnik ne daje isključivo teme iz gradiva), pa napravi prezentaciju (mama mu napravi, u stvari) ili dobije ocenu za grupni rad – eto pozitivne ocene na kraju.
Da se vratimo na sam početak ovog teksta i Član 2 koji sam citirala, a koji kaže da je svrha ocenjivanja da unapređuje kvalitet procesa učenja. Izvinite, kakvog procesa?! Dali ste im dozvolu da ništa ne znaju. Računaju, sabiraju i dele: „A, zar ja nemam dovoljno za dva?“ Na kraju, došli smo do toga da se više ne priča o znanju već o proseku i aritmetičkoj sredini jer je jedino to bitno. A to nije obrazovanje, to je pijaca. U tome je naš poraz… i to vam je taj kraj.
Jelena Bratić
Izvor: skolskiportal.rs