Читајући разна размишљања на тему формирања оцене као вредносног исхода, труда и рада ученика али и самог наставника, реших да једно своје искуство из сопствене тридесетогодишње наставничке праксе, ето овако, ставим пред све своје колеге а у жељи да чујем коментар о исправности мог поступања.
Као наставник физичког васпитања увек сам покушавао да свој однос према ученицима градим на међусобном поверењу и уважавању могућности и потреба ученика. Зашто ми је то толико значајно? Кроз план и програм рада у крајњем исходу долазимо и до посебно тешких елемената и вежби. Када ученици не би били спремни да мени као наставнику и асистенту укажу потпуно поверење, били би неуспешни и чак би себе довели у опасност од повређивања. Такав однос се не може изградити само за један час и да одговара потребама само једног захтева. То је узајамно поверење које мора бити искрено и као такво често остаје и по окончању ђачких дана. Какве везе ово има са оцењивањем?
У једном одељењу коме сам предавао имао сам ученика који је имао хендикеп и који би требало да буде ослобођен наставе физичког васпитања. Имао је делимичну парализу целе леве стране тела и уграђену некакву пумпицу у мозгу. О свему сам био уредно обавештен од родитеља и лекара којима сам тражио мишљење. Мишљење ми је било потребно јер је ученик ипак инсистирао да у складу са својим могућностима буде активан на часовима.
Морам да признам да сам га увек имао у видокругу. Он је радио, како сам каже, због себе и био веома дисциплинован. Ако бих ја сугерисао да неку вежбу прескочи јер би за њега била ризична, увек би послушао. Мени је стално био пред очима али сам примећивао и погледе, па и понеки коментар осталих ученика. Настава је одмицала, ученици су добијали оцене, па и он. Када се примакао крај школске године дошли смо до формирања коначне оцене. Мој начин оцењивања никад се није сводио на пуко одређивање аритметичке средине приликом закључивања. Волео сам да чујем и саме ученике и то како би себе оценили. Некад нисмо ни свесни колико могу бити добри проценитељи себе самих.
Дакле, они су поседали испред мене и када сам заустио да почнем оцењивање, јавио се за реч председник одељења, подржан од свих ученика једногласно.
„Наставниче”, отпоче он „желимо да вас замолимо да Александру закључите петицу, макар је никоме од нас не дали. Он нас никако није могао достићи али је био вреднији и упорнији од свих нас.”
За мене као њиховог наставника такав њихов став је био највећа награда мог рада са њима. Сада је на мене био ред да и ја њима одговорим. Рекао сам им да сам због таквог њиховог става поносан на њих и да ће сви имати петице, јер није циљ само нечим владати и знати него и бити свестан да је пре свега важно бити човек.
Тада сам од њих добио аплауз и то ми је била најдража награда. Они су завршили школу и отишли на даља школовања. Ја, иако наставник у годинама, понекад волим да рекреативно истрчим на градској атлетској стази, а тамо се на стази почесто сретнем и са својим бившим ђацима који се, ето, рекреативно баве трчањем, себе ради.
Шта је ту сада објективно, а шта субјективно оцењивање? Да ли сам погрешно поступио. Ја сам и сада поносан на моје ђаке и то искуство са њима покушавам да применим у раду и са новим генерацијама.
Аутор: Славољуб Јовановић