Čitajući razna razmišljanja na temu formiranja ocene kao vrednosnog ishoda, truda i rada učenika ali i samog nastavnika, reših da jedno svoje iskustvo iz sopstvene tridesetogodišnje nastavničke prakse, eto ovako, stavim pred sve svoje kolege a u želji da čujem komentar o ispravnosti mog postupanja.
Kao nastavnik fizičkog vaspitanja uvek sam pokušavao da svoj odnos prema učenicima gradim na međusobnom poverenju i uvažavanju mogućnosti i potreba učenika. Zašto mi je to toliko značajno? Kroz plan i program rada u krajnjem ishodu dolazimo i do posebno teških elemenata i vežbi. Kada učenici ne bi bili spremni da meni kao nastavniku i asistentu ukažu potpuno poverenje, bili bi neuspešni i čak bi sebe doveli u opasnost od povređivanja. Takav odnos se ne može izgraditi samo za jedan čas i da odgovara potrebama samo jednog zahteva. To je uzajamno poverenje koje mora biti iskreno i kao takvo često ostaje i po okončanju đačkih dana. Kakve veze ovo ima sa ocenjivanjem?
U jednom odeljenju kome sam predavao imao sam učenika koji je imao hendikep i koji bi trebalo da bude oslobođen nastave fizičkog vaspitanja. Imao je delimičnu paralizu cele leve strane tela i ugrađenu nekakvu pumpicu u mozgu. O svemu sam bio uredno obavešten od roditelja i lekara kojima sam tražio mišljenje. Mišljenje mi je bilo potrebno jer je učenik ipak insistirao da u skladu sa svojim mogućnostima bude aktivan na časovima.
Moram da priznam da sam ga uvek imao u vidokrugu. On je radio, kako sam kaže, zbog sebe i bio veoma disciplinovan. Ako bih ja sugerisao da neku vežbu preskoči jer bi za njega bila rizična, uvek bi poslušao. Meni je stalno bio pred očima ali sam primećivao i poglede, pa i poneki komentar ostalih učenika. Nastava je odmicala, učenici su dobijali ocene, pa i on. Kada se primakao kraj školske godine došli smo do formiranja konačne ocene. Moj način ocenjivanja nikad se nije svodio na puko određivanje aritmetičke sredine prilikom zaključivanja. Voleo sam da čujem i same učenike i to kako bi sebe ocenili. Nekad nismo ni svesni koliko mogu biti dobri procenitelji sebe samih.
Dakle, oni su posedali ispred mene i kada sam zaustio da počnem ocenjivanje, javio se za reč predsednik odeljenja, podržan od svih učenika jednoglasno.
„Nastavniče”, otpoče on „želimo da vas zamolimo da Aleksandru zaključite peticu, makar je nikome od nas ne dali. On nas nikako nije mogao dostići ali je bio vredniji i uporniji od svih nas.”
Za mene kao njihovog nastavnika takav njihov stav je bio najveća nagrada mog rada sa njima. Sada je na mene bio red da i ja njima odgovorim. Rekao sam im da sam zbog takvog njihovog stava ponosan na njih i da će svi imati petice, jer nije cilj samo nečim vladati i znati nego i biti svestan da je pre svega važno biti čovek.
Tada sam od njih dobio aplauz i to mi je bila najdraža nagrada. Oni su završili školu i otišli na dalja školovanja. Ja, iako nastavnik u godinama, ponekad volim da rekreativno istrčim na gradskoj atletskoj stazi, a tamo se na stazi počesto sretnem i sa svojim bivšim đacima koji se, eto, rekreativno bave trčanjem, sebe radi.
Šta je tu sada objektivno, a šta subjektivno ocenjivanje? Da li sam pogrešno postupio. Ja sam i sada ponosan na moje đake i to iskustvo sa njima pokušavam da primenim u radu i sa novim generacijama.
Autor: Slavoljub Jovanović