„Drage kolege, pre svega želim da vam se zahvalim što ste došli u ovolikom broju. Moje ime je Sonja Nenadić, i ja sam nadzornik za osnovno obrazovanje u Ministarstvu prosvete. Nadam se da ćemo se lepo družiti, i razjasniti sve eventualne nejasnoće oko izmena Zakona o obrazovanju uvedenih ovog meseca.“ Sonja je već bila uigrani predavač na seminarima u osnovnim školama, i bez treme je govorila pred salom prepunom nastavnika.
„Kao što znate, od prošle godine je obavezno vršenje izmena i dopuna Zakona svakog meseca, jer je praksa pokazala da se tako unosi dinamika u rad, i postižu neuporedivo bolji rezultati. Međutim, primećeno je da nastavnici neredovno čitaju Službeni glasnik, i često ne primenjuju uvedene izmene, pa smo rešili da im pomognemo, i organizujemo seminare, gde ćemo nakon svake izmene Zakona objasniti kolegama šta su njihove nove obaveze. Ovog meseca u školski program ulaze dva nova predmeta, ukidaju se tri, i pored toga uvodimo četvrtu smenu.“
U sali se začuo žagor, i Sonja je pljeskala rukama da umiri kolege. „Molim vas za tišinu. Pitajte kad god imate nedoumice, slobodno!“ međutim, niko ne diže ruku.
Sonja nastavi, „Verovatno ste do sada shvatili, sve izmene koje se uvode imaju za cilj da škola ide u korak sa vremenom, i više ne ostaje izolovana, pa samim tim i zastarela. Krenućemo od predmeta koji se ukidaju. Bilo je dosta pritužbi na predmet srpski jezik, i nastavnici su se opravdano žalili da deca više ne čitaju knjige, i da, bez obzira na sve pretnje jedinicama, niko ne pročita lektiru. Onda su se neki snalazili tako što su tražili samo odlomke iz nekih većih dela, ali deca ni to nisu čitala. Ako to povežemo sa činjenicom da deca, po prirodi stvari, srpski jezik govore jer im je maternji, i sa još jednom činjenicom, a to je da deca više ne pišu na papiru već isključivo kucaju poruke na mobilnom telefonu, dolazimo do zaključka da je srpski jezik kao predmet prevaziđen!“
Nastavnici su se zgledali, nekima su usta ostala otvorena u čudu, jedna nastavnica čak ustade da nešto pita, ali je koleginica rukom povuče nazad na mesto. „Moraš ti da trčiš u prve borbene redove! Pusti nekog drugog da progovori i ćuti, za promenu! Nije ti dosta bilo ono prošle godine, a?“ šapnula joj je besno.
„Imamo li neko pitanje?“ Sonja je gledala po sali, ali i pored začuđenih izraza lica, niko se nije odvažio da bilo šta zapita. „U tom slučaju, idemo dalje. Iako se celo društvo bori da se deca pokrenu, i ustanu iz fotelje ili iz kreveta gde zure u mobilne telefone, nije primećen nikakav pomak. Na časove fizičkog deca dolaze bezvoljno, ne nose opremu, i na kraju završe sedeći na stepeništu škole, i kuckajući poruke na tim istim telefonima. Kako kaže naša stara poslovica, ’Ako ne možeš da ih pobediš – pridruži im se’, i Ministarstvo je jednoglasno odlučilo da se časovi fizičkog vaspitanja ukinu, a sale za fizičko se sad mogu izdavati i tokom dana, pa će škola od svega imati i profit!“
Sada su nastavnici već shvatili da će ih Sonja pozvati da kažu ako nešto nije jasno, pa su se potrudili da se iščuđavaju u potpunoj tišini. Sonja je pozivala na dijalog, „Hajde, pitajte slobodno, ne bih volela da ovo bude samo kao neko moje izlaganje, i da se nakon toga raziđemo i doviđenja, već da razmenimo misli i ideje… Da li ima neko pitanje?“
Iz dna sale se bojažljivo pojavi jedna ruka. „Evo… ja bih pitao… ja predajem fizičko, pa me interesuje… ja podržavam sve vaše izmene i dopune Zakona, da me ne shvatite pogrešno, ali sad od prvog kad se fizičko ukine, mislim… da li ću ja ostati bez posla ili…?“
„Ne, kolega, naravno da ne! Mislili smo mi na sve, pa na šta bi to, molim vas, ličilo, da ukidamo predmete, a da zbog toga ostavimo armije nezaposlenih nastavnika na cedilu? Taman posla! Malo kasnije ćemo pričati o novim predmetima koje uvodimo, vi ćete, kao i nastavnici srpskog, učitelji i druge kolege čiji predmeti se ukidaju, imati obuku u trajanju od nekoliko dana, i držaćete neki od tih novih predmeta!“ Sonja se pobedonosno nasmeja. „Aha, onda u redu, hvala vam veliko!“ reče nastavnik fizičkog i vrati se na mesto.
„Treći predmet koji se ukida, i to sa dobrim razlogom“, nastavila je Sonja, „jeste engleski jezik. Primećeno je da deca, gledajući serije i slušajući muziku, već vrlo dobro vladaju tim jezikom i pre nego što dođu u školu, to su nam naročito roditelji skretali pažnju, deca pričaju taj jezik kad odu na more, u Grčku, recimo, već sa pet-šest godina umeju da poruče sok ili sladoled, i u toj situaciji nema potrebe da ih nastavnici uče engleski, kad oni jezik uče sami.“
„Da li isto važi i za nas, nastavnike engleskog? Imaćemo obuku i …“ upita jedna od prisutnih.
„Naravno, naravno. Jedno da bude odmah jasno – niko ne ostaje bez posla, i nikome se neće povećati fond časova. A ni smanjiti!“ reče Sonja. U sali se osetilo olakšanje. Nastavnici su sada opušteno slušali nove informacije, a neki su beležili glavne teze.
„Ako je ovde sve jasno, možemo da pređemo na predmete koji se od narednog meseca uvode. Dakle, od prvog razreda se uvodi jedan moderan predmet – advertajzing. Mislim da ne treba posebno govoriti zašto, jasno je da je reklama naša budućnost, i da je uz dobru reklamu uspeh zagarantovan, a mi želimo da naši đaci budu, na prvom mestu, uspešni! Stoga smo rešili da se ova nauka izučava od samog početka školovanja, umesto zastarelih i nebitnih predmeta. Obuka će početi od iduće srede, i trajaće 7 radnih dana, po dvanaest školskih časova dnevno, a udžbenici su već u štampi. Videćete, ništa komplikovano, ništa teško, deca će uživati, a samim tim i vi sa njima.“
„U toku obuke“, javi se jedna starija učiteljica, „hoćemo li imati i obavezu da držimo nastavu, pa recimo popodne da idemo na obuku, ili…?“
„Malo ste požurili sa pitanjem, ali dobro, ne moramo baš ići redom… Kao što sam rekla, uvodi se četvrta smena. To nije zbog nastavnika koji su na obuci, već opet, zbog ideje da idemo u korak sa vremenom, ali će koristiti i u slučaju obuke ili druge vrste odsustvovanja nastavnika. Naime, deca se sve teže bude, sve duže ostaju uz televizor ili na kompjuteru uz neku od popularnih igrica. Iz tog razloga, od prvog u narednom mesecu se uvodi četvrta smena, koja počinje u deset uveče, jer uvođenje treće smene od sedam nije donelo dovoljno dobre rezultate. Sada će deca birati u kojoj smeni će ići u školu, a četvrta smena će se koristiti i za nastavnike koji moraju da nadoknade časove koji nisu održani zbog njihovih obaveza. Tako ćete, nakon obuke, imati vremena da odete kućama, da se umijete, presvučete, i dođete na posao i održite svoje časove. Smatrali smo da je to pametnije nego da imate radne subote, kad već ova smena postoji.“
„Aha, odlično“, reče učiteljica. „Samo nemojte radne subote, sve drugo je dobro, hehe“, i nastavnici se složiše sa ovom njenom konstatacijom.
„Drugi predmet koji se uvodi od narednog meseca, ali tek od drugog razreda, je finansijsko poslovanje. Kao što vidite kad prošetate gradom, pored pekara i apoteka, u našem gradu je najviše banaka i menjačnica. To nas vodi do zaključka da decu treba na vreme spremiti za ove poslove, jer je najveća šansa da će karijeru praviti u finansijskim ustanovama.“
„Samo da vas pitam“, bojažljivo reče nastavnica srpskog, „koliko će trajati obuka za ove predmete, pošto niko od nas nije ni prolazio pored Ekonomskog fakulteta, a poslednje časove matematike smo imali u prvom razredu srednje škole…“
„To se vama sad čini mnogo ozbiljno i teško, ali verujte da nije! Obuka za finansijsko poslovanje će trajati osam radnih dana, po trinaest školskih časova, i videćete da će vam mnoge od tih stvari biti poznate od ranije. Svaki početak se čini težak, ali zaista nije to neki visoki nivo, ipak je ovo osnovna škola, znate.“ reče Sonja, pokušavajući da uteši zabrinutu nastavnicu.
„Sada bih napravila kratku pauzu, a posle pauze ću vam predstaviti elektronske pripreme za časove za ove nove predmete. Aplikacija za pripreme i prikaz časova vam je već poznata, tu nema šta mnogo da se priča, sve ostaje isto kao i do sada – posle svakog časa se daje opis od najmanje 1200 reči, analiza aktivnosti svakog učenika, izračunavanje prosečnog trajanja usmenih odgovora i tako dalje. Pošto sve to već koristite za druge predmete, verujem da ćemo brzo završiti. U hodniku su sokovi i kafa, pa izvolite, poslužite se.“
Nastavnici lagano krenuše ka vratima. „Bolje da mi daju malj, da se zviznem u glavu, a ne kafu!“ gunđala je tiho učiteljica Nada. „Više mi je preko glave svega!“ šapnula je nastavnica Jelena. Nastavnik Đorđe je samo odmahivao glavom. Sonja je bila zadovoljna. Plašila se da će naići na otpor nastavnika, ali činilo se da su ove izmene prošle bez problema.
Autor: Maja Bugarčić