Nastavnici u dilemi – napustiti profesiju ili ostati?

april 22, 2019

Na prvi pogled, nastavnika različitih profila u Srbiji ima dovoljno, pa čak i više od toga: kada neko napusti profesiju, na tom mestu se zapošljava drugi nastavnik. Međutim, malo se govori o tome šta nastavnike nagoni da svojevoljno odu iz škole i promene posao. Kao posmatrači nečijeg rada, ljudi su itekako skloni tome da donesu zaključak o nastavničkoj profesiji. Koliko puta ste samo čuli:

„Oni rade samo par sati dnevno!“
„Imaju najduži raspust i najviše dnevnih odmora.“
„Njihov je posao najmanje stresan, rade sa decom.“

Kako god stvari izgledale sa strane, pogled iznutra daje sasvim drugačiji uvid. Nastavnici sve češće odlučuju da napuste svoju profesiju pod uticajem različitih okolnosti. Pogledajte kako to izgleda iz njihovog ugla.

Uslovi rada

Nastavni kadar u Srbiji zarađuje oko 30% manje u odnosu na zaposlene istog nivoa obrazovanja u drugim sektorima. I dalje ne postoje finansijske mere za stimulaciju uspešnijih nastavnika niti je do kraja uređena politika napredovanja u službi. Već dugo se suočavaju sa fenomenom nevidljivog radnog vremena. Jedna nastavnica nam je rekla: „Pošto predajem u 6 odeljenja, ponekad mi je potrebna cela noć da pregledam testove. Pripreme za nastavu i izveštaje stalno pišem kod kuće. A sednice veća, one traju ponekad i do 10 uveče.“

Odlike odeljenja

Kao što je dobro poznato, nastavnici nemaju opciju da biraju svoja odeljenja. Ona u većini osnovnih škola broje i preko 30 učenika. Nije više retkost da u grupi od 30 đaka bude nekoliko dece kojoj je potrebna dodatna podrška. Struktura odeljenja na očigledan način menja opis posla prosvetnih radnika. Ponekad kroz školu prođe nekoliko generacija kojima nastavnici predaju, a ne uspevaju svima da pruže adekvatnu podršku, pogotovo ne da rade jedan-na-jedan. „Ponekad roditelji očekuju da se posvetim samo njihovom detetu jer ima određenu teškoću. Nema šanse da to bez pomoći uradim sam pored 32 ostale dece. A nije da ne želim.“ – priča jedan razredni starešina.

“Papirologija”

Ono što nastavnike mahom opterećuje su takozvani administrativni poslovi. Neprestano su u obavezi da kreiraju raznovrsne izveštaje o svom radu, evaluacije i samoevaluacije, IOP-e, zapisnike sa sastanaka različitih timova u školi, kao i planove i pripreme. Vođenje elektronskog dnevnika je takođe pogodio mnoge nastavnike, posebno u onim ustanovama u kojima nema tehničkih uslova za to. Šta je potrebno da se desi u školstvu, pa da se nastavnici usmere na rad sa decom, što im jeste i primarni posao? Po kojim kriterijumima se definiše šta od dokumentacije treba jedan nastavnik da popunjava?

Podrška?

U većini slučajeva se ispostavilo da je nastavnik u svom problemu sam. Bilo da se suočava sa disciplinskim postupcima, roditeljima učenika problematičnog ponašanja, bilo da individualizuje aktivnosti za decu kojoj treba dodatna podrška. Takođe, kada mladi nastavnici stupaju u službu, adekvatna priprema potpuno izostaje: nije uređena procedura za uvođenje u posao niti se tome posvećuje pažnja na fakultetima koji obrazuju buduće nastavnike. Kada počne da obavlja posao, velika većina prosvetnih radnika se suočava sa nedostatkom razumevanja i podrške u kolektivu. Suportivni direktori su prava retkost, a nažalost, nije mnogo drugačije ni kada su kolege u pitanju. Jaz je ponekad prevelik i teško je dobiti podršku za izvođenje projekata ili vannastavnog angažovanja. Mislite li da u našim školama stručne službe i nastavni kadar rade kao tim?

Deca danas

Kako i sami nastavnici priznaju, sa decom je sve teže. Generacije đaka koje dolaze sve su manje zainteresovane za učenje i istraživanje. Takođe je primetno da iz prethodnih ciklusa dolaze sve slabije pripremljeni kada su osnovna znanja u pitanju. Digitalno doba je decu orijentisalo na uređaje, na virtuelnu realnost i sasvim drugačije veštine u odnosu na one koje škola može da ponudi. Ipak, tu nema mesta za osude. Svi su se našli u istim okolnostima i to je veliki izazov za sve. „Trudim se da ne izgubim strpljenje. Deca su i na času neprestano na telefonima. I kada nisu, teško ih je zainteresovati na postojeće načine. Moramo da se dovijamo i smišljamo nove načine da bi primetili sadržaj…“- kaže jedna nastavnica geografije.

„Opet reforma?“

U prosveti su promene konstantne i vrlo obavezujuće, tako da nema nastavnika koji iz nekog razloga nije pod pritiskom. Obrazovni sistem je centralizovan što je potpuno protivno principima participacije nastavnika u kreiranju sopstvenog stručnog rada. Oni ne samo da donose sve manje odluka u svojim učionicama, već i van njih bivaju isključeni. Stručno mišljenje ima sve manju vrednost i to je ono što dodatno boli nastavnike. Da li je takav položaj zaposlenih i u drugim strukama? Koliko vremena treba da prođe da bi se videle rezultati svake reforme?

Pozicija u društvu

Ponekad je teško svakodnevno se boriti sa nerealnim očekivanjima roditelja i društva u celini. Često se postavljaju pitanja koja se tiču odgovornosti za vaspitanje dece. Da li je to posao nastavnika ili roditelja? To je tema mnogih konflikata. Pored toga, kada zaposleni iz ovog sektora zarad borbe za svoj položaj stupe u štrajk, retko kada izostaju osude javnosti. Glas nastavnika se ne shvata ozbiljno ili se ne uzima kao relevantan. Jesu li nastavnici poniženi? Zašto trpe? Šta je potrebno da se desi da zaposleni u prosveti budu jednako uvaženi kao i svi drugi?

Razrešenje dileme

Mnogi kvalitetni nastavnici su spremni da, zarad boljih uslova rada potraže rešenje u prekvalifikaciji, orijentaciji na neku srodnu oblast rada ili odu u inostranstvo kako bi nastavili da podučavaju. Sa druge strane, mnogi od njih čvrsto odluče da ostanu i da se bore, da i dalje ističu prednosti profesije ali uporedo i ukazuju šta je to na šta neće pristati. U ovakvoj situaciji je važno prepoznati hitnost uređivanja politika zadržavanja dobrih nastavnika. Neophodno je do detalja predvideti stimulacije različitog stepena za napredak svakog nastavnika, omogućiti rad u manjim odeljenjima ili grupama i rasteretiti nastavnike od administrativnih poslova. Politike ovog tipa ne smeju biti ponovo zanemarivane i stavljane u drugi plan. Kvalitetni i stručni nastavnici su potrebni društvu, obrazovnom sistemu, kao saveznici roditeljima, a pre svega deci.

Autor: Tamara Kostić, psihološkinja obrazovanja

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


2 komentara na "Nastavnici u dilemi – napustiti profesiju ili ostati?

  1. Natasa kaže:

    Psihološkinja obrazovanja??? Neki novi profili??Kakvo je vrijeme došlo,pa i obrazovanje pod “psihološkom lupom”😂

  2. Ramona Ručnov kaže:

    Postoji samo jedan razlog zbog čega bih napustila posao u prosveti: ponašanje učenika i stav roditelja neprimeren školi i obrazovanju. Čovek mora da bira sredinu, u kojoj će njegova kreativnost doći do izražaja. Ako toga nema i nema adekvatne saradnje, nema šta tu da traži. Ako nema uslova da se stvori pedagoški trougao, teško da će bilo koji savestan nastavnik i razredni starešina moći nešto da postigne.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama