U osnovnoj školi postoji nešto što se zove jasna hijerarhija nastavnih predmeta. Odvajkada. To naravno ne znači da su neki predmeti vredniji od drugih, već samo da svojim obimom, kompleksnošću i ulogom u obrazovanju čine temelje celokupnog školskog učenja. Srpski jezik i književnost i matematika upravo su takvi predmeti: na njima se gradi sposobnost jezičkog i logičkog mišljenja, oni otvaraju vrata razumevanju svih ostalih disciplina, a njihovo znanje proverava se pojedinačno i znatno temeljnije nego iz drugih predmeta i na završnom ispitu. Pedagoška praksa i psihološka istraživanja pokazuju da uspeh nastave ovih predmeta ne zavisi samo od kvaliteta nastavnika i učenika, već i od organizacionih uslova u kojima se nastava odvija. Tu se posebno izdvaja – raspored časova.
Učenici mlađeg adolescentskog uzrasta, posebno u petom i šestom razredu, karakterišu se promenljivim nivoom pažnje. Koncentracija je najviša u prvim časovima dana, a potom opada, što je prirodna posledica kognitivnog zamora i smanjene motivacije. Upravo zato najzahtevnije i najsistematičnije nastavne sadržaje treba postaviti u one termine kada su učenici najprijemčiviji. Srpski jezik i matematika nisu predmeti koji mogu biti „usputno“ savladani – oni zahtevaju fokus, apstraktno mišljenje, pažljivo čitanje i rešavanje problema. Ako se ovi časovi sistematski smeštaju na kraj nastavnog dana, oni postaju žrtve umora, nediscipline i sniženog kognitivnog kapaciteta učenika. Posledice nisu kratkoročne: slabljenje osnovnih kompetencija reflektuje se i na sve druge predmete, kao i na dugoročnu obrazovnu motivaciju.
Pedagoško iskustvo govori da je već decenijama u praksi ustanovljeno pravilo da se srpski jezik i matematika, kad god je moguće, postavljaju na početak dana. To nikako nije stvar povlašćenog položaja, već racionalne organizacije nastave. Kao što telesno vaspitanje najčešće dobija završne termine jer oslobađa decu napetosti i umora, tako udarni predmeti zaslužuju rane termine jer jedino tada postižu pun efekat.
Posebno je problematično kada se u rasporedu stvori neravnoteža između nastavnika istih predmeta. Ako jedni redovno imaju prve časove, a drugi poslednje, onda ne strada samo princip ravnopravnosti nastavnog osoblja, već pre svega učenici kojima se šalje poruka da su isti sadržaji različito važni – u zavisnosti od toga kod kog nastavnika uče. Takav pristup nije u skladu sa vaspitno-obrazovnim ciljevima škole, koja mora obezbediti jednake uslove za sve.
Zato je prilagođavanje rasporeda časova pedagoškim zahtevima pitanje koje prevazilazi individualne interese nastavnika. Ono se tiče kvaliteta nastavnog procesa u celini. Ukoliko škola želi da dosledno razvija jezičke i matematičke kompetencije svojih učenika, a time i njihovu sposobnost da kritički misle, čitaju sa razumevanjem i rešavaju složene probleme, onda je neophodno da srpski jezik i matematika dobiju mesta koja im pripadaju – prve časove dana, kada su kognitivne snage učenika najveće.
Takvo rešenje nije privilegija, već elementarni uslov da škola ispuni svoju misiju.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora