Nije novost, a nije ni neobično to da svaki roditelj svom detetu želi da bude uspešno u školi, da niže dobre ocene i odlične rezultate.
Od najranijeg uzrasta uveravaju nas da su ocene, prosek, rezultat koji postižemo na testovima KLJUČ našeg budućeg uspeha, blagostanja i sreće. Iliti, redom, Vukova diploma, odličan uspeh u srednjoj školi, upisivanje i diploma na „teškom“ fakultetu, pa dobar posao i eto ga – utabali smo sebi put ka sreći. A da li je baš tako? Ili sav taj pritisak ima visoku cenu?
Ali, istraživanje je pokazalo da kada deca nauče da kvalitetno komuniciraju sa svojim vršnjacima i da kontrolišu emocije, to može imati nesaglediv uticaj na to kako će izgledati njihov život u odraslom dobu. Još jedan (logičan) zaključak iste studije je da bi deca trebalo da u školi provedu više vremena u učenju upravo socijalnih veština.
U sklopu pomenutog istraživanja, vaspitači su „ocenjivali“ decu na takozvanoj skali socijalnih kompetencija, ocenjujući neku izjavi na skali od 1 do 5. Npr: „dete je dobro u razumevanju tuđih osećanja“.
Ove odgovore je istraživački tim koristio da deci dodeli ukupan „rezultat socijalnih kompetencija“. Dobijene rezultate su potom, da se izrazimo jednostavnim rečnikom, ostavili da „čuče“ u fioci 19 godina, odnosno dok deca nisu napunila 25. Potom su potražili sada već odrasle ljude i napravili poređenje.
Evo šta su otkrili:
1. Oni testovi od pre 19 godina? Rezultati koje su deca tad dobila i dalje su važni, samo možda ne iz razloga koje smo mislili.
Tradicionalno razmišljanje jasno kaže – ako dete ima dobre ocene bez nekog ekstremnog truda, to znači da je pametno, je l’ tako? Uostalom, postoji DOKAZANA veza između visokih ocena u srednjoj školi i zarade kasnije u životu.
Ali ono što nam te i takve ocene ne govore, jeste koliko puta je dete radilo sa drugom iz odeljenja na rešavanju nekog problema ili zatražilo dodatnu pomoć od nastavnika ili odolelo želji da gleda TV umesto da uči.
„Uspeh u školi zavisi i od kognitivnih, ali i od socijalno-emocionalnih veština, jer socijalne interakcije, pažnja, samokontrola, utiču na spremnost za učenje.“ – kazali su naučnici koji su sproveli studiju.
To je samo lepši način da se kaže da su detetu, pored inteligencije, apsolutno neophodni i neki drugi kvaliteti, da bi bilo uspešno. Zato bi, možda, u školi trebalo da se provede malo više vremena u učenju dece o tome kako da uspostave kvalitetne socijalne interakcije sa ljudima oko sebe.
2. Veštine poput spremnosti za deljenje i saradnju – i te kako se isplate kasnije u životu
Nije iznenađujuće: Deca koja su učestvovala u ovom istraživanju, a koja su umela da uspostave dobre odnose sa svojim vršnjacima, koja su bolje upravljala svojim emocijama, bila dobra u rešavanju problema, imala su više uspeha u životu kasnije.
Ono što jeste iznenađujuće je to koliko je veza između uspeha u životu i tih socijalnih veština – snažna.
Samo jedan poen više na skali socijalnih kompetencija koju su istraživači tada postavili, podizao je detetu šanse za 54% da će završiti srednju školu, za 50% da će diplomirati, a za 46% da će imati stabilan posao sa 25 godina.
Ona deca koja su otimala igračke, lomila stvari, imala tantrume često – znatno su češće u odraslom dobu imala probleme sa zakonom i zloupotrebom zabranjenih supstanci.
3. Socijalne veštine mogu se naučiti, ali i zaboraviti. A to znači da NIKAD nije kasno da ih neko usvoji
Hajde da budemo potpuno otvoreni. Postoje deca koja imaju manji i veći intelektualni kapacitet. Deca koja mogu da postanu nuklearni fizičari i ona koja za to nemaju predispozicije. To je zato što se naši mozgovi čak i fizički razlikuju, čineći učenje nekim ljudima lakše nego drugima. Ali socijalne veštine? To je nešto na čemu odrasli i deca mogu uvek još da rade. Nikad nije prekasno.
I znate šta? U većini slučajeva, gotovo sve zavisi od roditelja. Koliko su oni u stanju da pokažu socijalne veštine poput topline i empatije, toliko će i deca umeti.
Pa, možemo li se onda svi zajedno složiti da je vreme da prekinemo da trubimo u saobraćaju ljudima koji nisu na semaforu krenuli onoliko brzo koliko smo mi to očekivali?
Iako se ovakve studije oslanjaju na subjektivnu ocenu vaspitača, pa samim tim imaju i brojna ograničenja, ipak nam daju jedan jasan podatak: Socijalne veštine su izuzetno važne, čak i u ranom uzrastu. A pošto se one mogu naučiti, to bi trebalo da nam bude primarni cilj kad su deca u pitanju.