И поново иста прича.
Поново је оно доба године кад се у школама чита лектира сјајне Јасминке Петровић. Списатељице по чијој је књизи снимљен филм Лето кад сам научила да летим, овенчан бројним наградама, одушевио публику у читавом региону. Жене која неуморно обилази школе, прича с децом, учи их љубави према књигама.
Не, нисам се изненадила. Поједини родитељи мојих ученика не желе да дозволе деци да читају лектиру „Ово је најстрашнији дан у мом животу“, Јасминке Петровић. Зато што им вера и традиционалне вредности то не дозвољавају. Зато што се, можда, плаше да им деца након читања моментално не постану хомосексуалци. Зато што, кажу, какав сам ја то педагог када не могу да разумем да нам се све ово и дешава због оваквих књига!
Можда су мислили да су убице деце, ваљда, прво прочитале ову лектиру, па су били подстакнути на такав чин… Не знам. Не, нисам изненађена, ни запрепашћена… Има наде. Или је нема?
Препоручила сам родитељима да прво прочитају књигу, да не суде тек тако, да се замисле само мало. Објаснила сам да децу учим критичком мишљењу, да је заиста лепота у различитости, да је једина подела коју признајем – подела на добре и лоше људе.
Рекла сам им да узму и друге Јасминкине књиге. „О дугмету и срећи“ на пример, која говори о дечаку са инвалидитетом и његовом трновитом путу ка прихватању. „Од читања се расте“, о девојчици снажног карактера, али паметној и ведрој, којој је само било потребно да је неко чује и види онакву каква јесте.
Али, авај…
Теиста сам. Православне вере. С поносом то изговарам. Али мој Бог воли све људе, мој Бог зна за љубав, мој Бог прашта. Мој Бог има плаве очи, мој Бог је против краљева ноћи.
Има наде! Да ли је има?
Док будем трагала за одговором, склопићу руке и мислити плаво!
Аутор: Виолета Стевановић, професор српског језика и књижевности