I ponovo ista priča.
Ponovo je ono doba godine kad se u školama čita lektira sjajne Jasminke Petrović. Spisateljice po čijoj je knjizi snimljen film Leto kad sam naučila da letim, ovenčan brojnim nagradama, oduševio publiku u čitavom regionu. Žene koja neumorno obilazi škole, priča s decom, uči ih ljubavi prema knjigama.
Ne, nisam se iznenadila. Pojedini roditelji mojih učenika ne žele da dozvole deci da čitaju lektiru „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“, Jasminke Petrović. Zato što im vera i tradicionalne vrednosti to ne dozvoljavaju. Zato što se, možda, plaše da im deca nakon čitanja momentalno ne postanu homoseksualci. Zato što, kažu, kakav sam ja to pedagog kada ne mogu da razumem da nam se sve ovo i dešava zbog ovakvih knjiga!
Možda su mislili da su ubice dece, valjda, prvo pročitale ovu lektiru, pa su bili podstaknuti na takav čin… Ne znam. Ne, nisam iznenađena, ni zaprepašćena… Ima nade. Ili je nema?
Preporučila sam roditeljima da prvo pročitaju knjigu, da ne sude tek tako, da se zamisle samo malo. Objasnila sam da decu učim kritičkom mišljenju, da je zaista lepota u različitosti, da je jedina podela koju priznajem – podela na dobre i loše ljude.
Rekla sam im da uzmu i druge Jasminkine knjige. „O dugmetu i sreći“ na primer, koja govori o dečaku sa invaliditetom i njegovom trnovitom putu ka prihvatanju. „Od čitanja se raste“, o devojčici snažnog karaktera, ali pametnoj i vedroj, kojoj je samo bilo potrebno da je neko čuje i vidi onakvu kakva jeste.
Ali, avaj…
Teista sam. Pravoslavne vere. S ponosom to izgovaram. Ali moj Bog voli sve ljude, moj Bog zna za ljubav, moj Bog prašta. Moj Bog ima plave oči, moj Bog je protiv kraljeva noći.
Ima nade! Da li je ima?
Dok budem tragala za odgovorom, sklopiću ruke i misliti plavo!
Autor: Violeta Stevanović, profesor srpskog jezika i književnosti