Лаж је да су све мајке добре, то једноставно није истина.
Владета Јеротић
Не интересује ме како други људи васпитавају своју децу (све док је то у границама нормалног понашања и не прелази у злостављање). Али ми је мало мука од реченице: „Свако ради како мисли да је најбоље за његово дете.” Колико је само лажи у тој реченици! Колико гриже савести, замотане у обланду дисциплине и строгог родитељства, а све да бисмо децу васпитавали, не онако како мислимо да је најбоље, већ онако како нам је НАЈЛАКШЕ.
Нажалост, много је мајки које управо то раде – оно што је најлакше. Кријући се иза флоскула попут: „Тако су и нама наши родитељи”, „Ако некад не добије батине, како ће научити да ме поштује” итд. Зато, одбијам да признам су све мајке добре и да је свака свом детету најбоља, јер другу нема. Тужно је бити детету најбоља мајка, не зато што то желите да будете, већ зато што је на вас осуђено, зато што другу нема.
Зато ја одбијам да будем иста као мајке које:
– не доје своје бебе јер је болно или напорно или не могу да се наспавају. Не, није ме брига да ли ће неко дојити своје дете или га хранити формулом. Да, то је крајње лични избор и нисам ја нико да се у то мешам. Само нисам иста као те мајке. Нисам иста јер сам у себи бројала до пет сваки пут кад треба да узме дојку и вриштала изнутра. Нисам иста јер се ноћима будим, устајем, будим, устајем и јер ми се прва мирно проспавана ноћ и не назире. Нисам иста јер, оним другим делом себе, уживам у најлепшој ствари коју имам прилику да искусим – да својим телом храним оно што сам родила.
– васпитавају утеривањем страха у кости. Ох, још један лакши пут. Наравно, забога, да је мајка јача од свог малог детета. Да је оно у односу на њу немоћно. Али и да од ње учи како се у животу решавају проблеми, како се контролише бес, како се треба понашати кад те неко наљути. Знају то мајке које вичу и туку своју децу, и те како знају. Само, ипак је тако лакше. Продереш се, пошаљеш у ћошак и мирно гледаш серију или ћаскаш са другарицом. Одбијам да будем иста као те мајке. Нека васпитавају како хоће, али нисмо исте. Да ли те је дете разумело? Шта осећа? Зашто се тако понаша? Да, да, знам, ни твоју маму није интересовало како се ти осећаш, па шта ти сад фали? Па, рецимо, жеља да своје дете васпитаваш без понижавања, претњи, батина. Мало нерава које си вероватно још као дете изгубила јер ни тебе твоји родитељи нису слушали ни поштовали, а камоли се питали због чега се понашаш као дериште. Не, нисмо исте. Јер ти одгајаш будућег члана друштва који ће претњама и батинама долазити до циља, ја оног који ће разговором и разумевањем. Надам се да се неће срести.
Али јесам иста као мајке које моле за савет како би повећале количину млека за своје дете, које одлазе на неколико адреса, тражећи доктора који ће им променити терапију (јер са овом коју сад имају, не смеју да доје бебу). Иста сам и као мајке које се труде и упркос томе – не успеју. Јесам иста као мајке које одгајају „размажена деришта” јер ће, забога, децу сигурно размазити лепа реч, недостатак претњи и покушај да им милион пута нешто објасните на леп начин. Размазиће их ако се не продерете на њих кад сте мало неиспавани и нервозни. Ако им (недајбоже) укажете поштовање које као људска бића – заслужују.
Да, јесам иста као те мајке, те ужасне мајке које децу размазе пружајући им љубав и разумевање, нежност и топлину и учећи их тако да се љубав љубављу враћа, а не сила силом. Као мајке које подигну глас с времена на време, али не зато што су уморне и бесне, зато што им је ручак загорео или их је муж изнервирао. Већ зато што је у том тренутку то заиста најбоље за дете. Зато што дисциплина мора да постоји, као и међусобно поштовање. Страх – не. Јер, ако ме дете буде слушало зато што се боји, шта ће бити кад престане да се плаши?
Подвикнем, ето, признаћу, некад и зато што сам немоћна. Али то препознам и умем да кажем „Извини”. Да, детету од три године – Извини, мама је погрешила!
И извините ако ћемо ми, такве мајке, идући путем којим се теже иде, упропастити овај свет. Али бојим се да ће то пре учинити оне којима је сасвим у реду детету рећи: „Сломићу те!” јер су мало уморне и нервозне. На крају крајева, тако су и нама наше маме, па шта нам сад фали? А тако су, богами и нашим прабабама њихови мужеви, па што не би и нама наши?
А. М.