Laž je da su sve majke dobre, to jednostavno nije istina.
Vladeta Jerotić
Ne interesuje me kako drugi ljudi vaspitavaju svoju decu (sve dok je to u granicama normalnog ponašanja i ne prelazi u zlostavljanje). Ali mi je malo muka od rečenice: „Svako radi kako misli da je najbolje za njegovo dete.” Koliko je samo laži u toj rečenici! Koliko griže savesti, zamotane u oblandu discipline i strogog roditeljstva, a sve da bismo decu vaspitavali, ne onako kako mislimo da je najbolje, već onako kako nam je NAJLAKŠE.
Nažalost, mnogo je majki koje upravo to rade – ono što je najlakše. Krijući se iza floskula poput: „Tako su i nama naši roditelji”, „Ako nekad ne dobije batine, kako će naučiti da me poštuje” itd. Zato, odbijam da priznam su sve majke dobre i da je svaka svom detetu najbolja, jer drugu nema. Tužno je biti detetu najbolja majka, ne zato što to želite da budete, već zato što je na vas osuđeno, zato što drugu nema.
Zato ja odbijam da budem ista kao majke koje:
– ne doje svoje bebe jer je bolno ili naporno ili ne mogu da se naspavaju. Ne, nije me briga da li će neko dojiti svoje dete ili ga hraniti formulom. Da, to je krajnje lični izbor i nisam ja niko da se u to mešam. Samo nisam ista kao te majke. Nisam ista jer sam u sebi brojala do pet svaki put kad treba da uzme dojku i vrištala iznutra. Nisam ista jer se noćima budim, ustajem, budim, ustajem i jer mi se prva mirno prospavana noć i ne nazire. Nisam ista jer, onim drugim delom sebe, uživam u najlepšoj stvari koju imam priliku da iskusim – da svojim telom hranim ono što sam rodila.
– vaspitavaju uterivanjem straha u kosti. Oh, još jedan lakši put. Naravno, zaboga, da je majka jača od svog malog deteta. Da je ono u odnosu na nju nemoćno. Ali i da od nje uči kako se u životu rešavaju problemi, kako se kontroliše bes, kako se treba ponašati kad te neko naljuti. Znaju to majke koje viču i tuku svoju decu, i te kako znaju. Samo, ipak je tako lakše. Prodereš se, pošalješ u ćošak i mirno gledaš seriju ili ćaskaš sa drugaricom. Odbijam da budem ista kao te majke. Neka vaspitavaju kako hoće, ali nismo iste. Da li te je dete razumelo? Šta oseća? Zašto se tako ponaša? Da, da, znam, ni tvoju mamu nije interesovalo kako se ti osećaš, pa šta ti sad fali? Pa, recimo, želja da svoje dete vaspitavaš bez ponižavanja, pretnji, batina. Malo nerava koje si verovatno još kao dete izgubila jer ni tebe tvoji roditelji nisu slušali ni poštovali, a kamoli se pitali zbog čega se ponašaš kao derište. Ne, nismo iste. Jer ti odgajaš budućeg člana društva koji će pretnjama i batinama dolaziti do cilja, ja onog koji će razgovorom i razumevanjem. Nadam se da se neće sresti.
Ali jesam ista kao majke koje mole za savet kako bi povećale količinu mleka za svoje dete, koje odlaze na nekoliko adresa, tražeći doktora koji će im promeniti terapiju (jer sa ovom koju sad imaju, ne smeju da doje bebu). Ista sam i kao majke koje se trude i uprkos tome – ne uspeju. Jesam ista kao majke koje odgajaju „razmažena derišta” jer će, zaboga, decu sigurno razmaziti lepa reč, nedostatak pretnji i pokušaj da im milion puta nešto objasnite na lep način. Razmaziće ih ako se ne proderete na njih kad ste malo neispavani i nervozni. Ako im (nedajbože) ukažete poštovanje koje kao ljudska bića – zaslužuju.
Da, jesam ista kao te majke, te užasne majke koje decu razmaze pružajući im ljubav i razumevanje, nežnost i toplinu i učeći ih tako da se ljubav ljubavlju vraća, a ne sila silom. Kao majke koje podignu glas s vremena na vreme, ali ne zato što su umorne i besne, zato što im je ručak zagoreo ili ih je muž iznervirao. Već zato što je u tom trenutku to zaista najbolje za dete. Zato što disciplina mora da postoji, kao i međusobno poštovanje. Strah – ne. Jer, ako me dete bude slušalo zato što se boji, šta će biti kad prestane da se plaši?
Podviknem, eto, priznaću, nekad i zato što sam nemoćna. Ali to prepoznam i umem da kažem „Izvini”. Da, detetu od tri godine – Izvini, mama je pogrešila!
I izvinite ako ćemo mi, takve majke, idući putem kojim se teže ide, upropastiti ovaj svet. Ali bojim se da će to pre učiniti one kojima je sasvim u redu detetu reći: „Slomiću te!” jer su malo umorne i nervozne. Na kraju krajeva, tako su i nama naše mame, pa šta nam sad fali? A tako su, bogami i našim prababama njihovi muževi, pa što ne bi i nama naši?
A. M.