Стручњак за осетљиву децу: Отпор чешће пружају емотивно интелигентнија деца

март 23, 2018

Пркос је израз дететове фрустрације и оно га користи кад му је оно за што се бори изузетно важно. Отпор је увек одраз потребе да се нешто промени у уходаном систему.

Ваш малишан баш не жели да навуче чарапе, а ваша девојчица је чврсто одлучила да данас не иде у школу. Након што исцрпите цео спектар молби, претњи и уцена, често сте већ на почетку радног дана толико исцрпљени да једва можете да се покренете.
А наши најдражи и даље су истрајни у своме. То је чин отпора који неки стручњаци приписују нижој емоционалној интелигенцији. Тачније, реч је о склопу особина које нису супротне него комплементарне рационалној интелигенцији.
Стручњак за осетљиву децу Морин Хили тврди, међутим, да отпор чешће пружају управо емотивно интелигентнија деца и да је он одраз унутрашњих процеса. Таква деца, тврди она, заправо слушају своју “унутрашњу мудрост” и уместо да се придруже другој деци која беспоговорно и послушно испуњавају своје обавезе, они поручују да такво понашање њима није у реду.
Треба храбрости да се иступи и покаже како се осећају. Слично мисли и магистар психологије и практичар теорије игром Теа Кнежевић:
“Пркосно реаговање детета је знак његовог отпора. Тако дете покушава да држи одређену дозу контроле над ситуацијом, па стога не жели да попусти. Пркос је израз дететове фрустрације и оно га користи када му је нешто за шта се бори врло важно”.
Одрасла особа тада може да вербализује разумевање детета тако да му каже да зна да му је то баш врло, врло важно и тек тада, кад се дете смири, онда му мирним али јасним и одлучним гласом треба поставити границу. Отпор је увек одраз потребе, истиче Хили, да се нешто промени у уходаном поретку и без тога не би било промена ни великана попут Мајке Терезе, али је она ипак била одрасла кад је почела да мења свет.
А први корак код помоћи нашем инатљивцу треба да буде, кажу стручњаци, разумевање. Оно почиње разговором у ком би дете могло да вам открије шта га заиста мучи и да заједно размотрите нека могућа решења. Најважније је, напомиње Хили, да не губите стрпљење.
Пркосно дете је изазов и чини се да је тешко савладати га, али истина је да је често такво јер се сматра несхваћеним. Децу на такво понашање подстиче унутрашњи импулс, а немају развијене вештине да другачије покажу да се не слажу с оним што се од њих тражи.
Зато су ту родитељи и друге блиске особе да му помогну да развије те вештине и покажу му да се може и без недопустивих и непримерених пркосних гестова (бацање ствари, лупање вратима…). Најбољи начин је да сте ту за њега, да у том тренутку може да вам каже како се осећа. Наравно да нису све ситуације погодне за преговоре, на пример, одлазак код зубара може да се одложи, али не и избегне, баш као и прање зуба.
Тада дубоко удахните и следите савет психолога Тее Кнежевић:
“Како бисте подстакли дете да промени своју реакцију, важно је да смањите притисак на њега и на неки начин му помогнете да се опусти. Треба да нормализујете ситуацију и не улазите у борбу моћи с дететом, јер се након борбе моћи најчешће обе стране осећају лоше. Тек када се смири и опусти, дете ће моћи да одабере да се другачије понаша.”
Дакле… први корак у помагању малом инатљивцу је разумевање.
Пркосно дете представља изазов, али истина је да је често такво зато што се осећа несхваћеним. Њих на такво понашање подстиче унутрашњи импулс, а немају развијене вештине да другачије покажу да се не слажу с оним што се од њих тражи или очекује. Тек кад се смири, дете може да почне да се другачије понаша Родитељско стрпљење је кључно да би се смирило пркосно дете без превише натезања. Ако му се отворено супротставите, позивајући се на родитељски ауторитет, довешћете себе у борбу моћи у којој обе стране губе. Тек кад се малишан смири, поразговарајте о границама.
 
Извор: B92

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама