По аеродромима се познаје земља. Велике и моћне државе имају огромне аеродроме. Прави мали градови кроз које дневно протутње милиони људи. Мање нације испуњене духом имају и мање аеродроме, али на њима влада лепа атмосфера добродошлице. Када слетите у земљу са проблемима, имате проблема одмах на аеродрому.
Дванаест година сам у емиграцији. Постоји неколико градова на овом свету које могу назвати својим: Београд, ту сам рођен, Зајечар, ту сам живео, Ниш, ту сам студирао, Мадисон, ту живим.
Али само један аеродром је мој аеродром – „Никола Тесла” у Београду. Само одатле се полази у свет и само се ту враћа кући. Прво се лети десетак сати, па преседа негде у Европи и на крају из облака провири Авалски торањ.
Жена и девојка се опраштају. Грле се, љубе, плачу. Мајка и ћерка. Дуго су скривале сузе и на крају нису издржале.
„Чувај се, пиши, јављај се сваки дан на ’скајпу’…”
Застајем са чекираном картом у руци и гледам их из прикрајка. Мисли ме враћају десетак година уназад, када сам први пут ступио на овај аеродром. После дводневног испраћаја и опраштања са свима које сам иоле познавао крећем у свет. Вози ме пријатељ Миле кроз неописиву кишу и ноћ у свом „стојадину”. Једва некако долазимо до Београда. Стижемо много раније, па мајка и Миле остају на паркингу да мало одремају, а ја сам нестрпљив, хоћу да видим како аеродром изгледа, први пут сам овде.
На самом улазу дочекује ме полицајац. Намерачио се баш на мене. Гледа ме, прилази, легитимише, проверава моторолом.
Где ли је данас тај полицајац? Радо бих му наручио једну туру.
И даље гледам мајку и ћерку. Чвршће се грле и још јаче плачу.
„Не бојте се, госпођо, говорим тој жени у мислима. Не плачи српска мајко. Буди јака. Рећи ћу вам ја како изгледа. Прво ће морати да прође кроз обезбеђење. Кад прође ту капију, онда нема назад. Нема повратка. Стегнуће и срце и душу и неће се окренути још једном. Неће вас погледати и махнути опет. Неће моћи. Стегнуће срце и крочиће напред.
Кренуће у свет да своје знање, лепоту и таленат да онима који нас деценијама уништавају. Тамо ће умети више да је цене. Тамо негде где ће гледати колико вреди, а не кога познаје. Неће је кињити за плату, моћи ће иоле нормално да живи и да и вама пошаље нешто пара за нормалнији живот. Напредоваће спрам свог труда, а не помоћу сплетки и подмићивања.
Упознаваће нове градове и нове људе, а недостајаће јој све. Ви највише. Одушевљаваће се новим местима првих пар дана док је поново не саломи носталгија. Онда ће јој и улице, и кафане, и природа говорити да ту не припада. Али ће јој и зидови и људи давати шансу коју овде нема.
Испробаће све кухиње света, почеће да једе суши, научиће да се служи дрвеним штапићима у кинеским ресторанима, а остаће гладна ваше пите и ваших палачинки.
Проћи ће неколик година док се не снађе и док туга не попусти. Тада ће почети да је заборављају сви које воли и да је се сећају сви који су је сада заборавили, сви који се нису сетили да пошаљу поруку за срећан пут.
Не бој се, српска мајко! На хиљаде нас је отишло. Мора и она. Шансу коју има не сме да пропусти. Она има толико среће спрам других. Неке нема ко ни да испрати, ви је толико грлите и љубите. Неки крену сами, па шта им бог да…
Пустите је из тог загрљаја, обришите сузе. А ја вам обећавам, ако се случајно задеси у мом граду, чуваћу је као сестру. Ако не, чуваће је неко други. У белом свету нашег шљама има много, али ипак још увек има и правих Срба.”
Гледам их још неко време, а онда одлазим. Опет пролазим капију обезбеђења, само је сада много лакше него пре десетак година. Али док пролазим, хвата ме мисао: да ли ја то одлазим или се враћам? Више, чини ми се, не знам ни сам.
Аутор: Предраг Рудовићпетак