Посрамљивање је један од најстаријих алата којим се родитељи користе кад желе да дисциплинују своју децу: „Срам те било, опет си се упишкио у гаће!”, „Пи, како те није срамота, видиш како твој другар тај-и-тај слуша маму, а ти ништа не слушаш!”, „Како те није срамота, видиш да сека уопште нема пелену, а ти си већи и још носиш пелену!”. Још ако је пред другим људима, па то је онда пун погодак! Наравно, ови родитељи мисле да ће оваквим начином комуникације натерати дете да, због стида који осећа, више не ради такве ствари. Да ће га тако научити шта је срамота, па да то више не ради. И можда и хоће. Али, није ваљда то једини циљ? Кад осећају да родитељи нису задовољни њиховим понашањем, деца се труде да то промене, али ако као метод користите посрамљивање, то ће оставити многе друге, лоше последице по дете. Тај осећај мање вредности у односу на другара може се трајно усадити, па ће дете увек имати осећај да је онај неко други бољи, паметнији, лепши од њега.
Развој слике о себи
Слика коју имамо о себи – о својим способностима, природи, квалитетима и понашању формира се у нашим најранијим данима, на основу онога што о себи чујемо од наших најближих – родитеља, баба, деда, васпитача. Па зато, ако стално добијамо информацију да смо неваљали, безобразни, смотани, да се понашамо као бебе, то је управо оно што ћемо мислити о себи. Али, то НИЈЕ мотив да се поправимо и будемо бољи. Баш напротив, деца се понашају на бази слике коју су створили о себи. Дете које верује да је лоше, испољиће баш такво понашање, провоцирајући родитеља да му опет каже да је лоше. Зачарани круг.
Једноставно решење
Родитељи имају навику да посматрају понашање, а не само дете и да, самим тим, третирају понашање уместо људског бића које стоји иза тог понашања. То је танак лед – кад третирамо понашање, заборављајући да је иза њега дете, са својим емоцијама и размишљањем, лако ћемо посегнути за методом посрамљивања. С друге стране, кад се потрудимо да третирамо особу која стоји иза одређеног понашања, лакше ћемо се фокусирати, дисциплиновати дете без посрамљивања. Ово је свакако здравији приступ, али захтева више труда и размишљања.
Посрамљивање је линија мањег отпора – тренутно даје резултат, а оставља последице које се не могу одмах сагледати, наводећи тиме родитеље да помисле да су постигли нешто добро.
Последице посрамљивања детета
Посрамљивање не умањује одређену врсту понашања; оно само умањује самопоуздање. Ово ће можда утицати и на понашање, али која је цена тога? Многа истраживања посрамљивање код деце повезују с њиховом жељом да повреде друге.
Деца којој родитељи често говоре да су неваљала вероватно ће бити агресивна и чешће ће испољавати аутодеструктивно понашање. Посрамљивање их тера да се повлаче у себе, а дубоко укорењен осећај стида прекриће маском супериорности, агресивношћу, а у неким случајевима опсесивним перфекционизмом.
А уместо посрамљивања…
Као што ви не желите да будете постиђени кад нешто погрешите, не жели ни ваше дете. Постоји много начина да дете нечему научите без напада на његову личност и понижавања.
- Дисциплина кроз игру. Током игре, деца су нарочито отворена за учење нових ствари. Тада су највише концентрисани и њихови мозгови најспремнији за нове информације. Укључите се у игру и искористите се овом приликом да им укажете на нека правила лепог понашања.
- Укажите детету на последице његовог понашања лепим објашњењем, не посрамљивањем. Дозволите понекад да дете осети природне последице свог понашања, у ситуацијама кад оне нису јаке. Искористите затим ситуацију да помогнете детету да то поправи, без грдње и постиђивања, како би из своје грешке само научило. Али никако уз ваш негативан став, већ уз вашу помоћ.
- Дете не учи кад је посрамљено. Зато искористите ситуацију кад је смирено и срећно да бисте му указали на грешке и помогли да их исправи. Не фокусирајте се на оно што је лоше понашање, већ на то да помогнете детету да схвати како да га поправи.
Замислите, рецимо, да сет отпутовали у страну земљу да радите и учење језика вам тешко иде. Колеге на послу вам се константно смеју, грде вас и постиђују јер не можете никако да научите. Потпуно је исто када ви то радите свом детету јер, рецимо, никако да научи да пишки у ношу.
Као ни одрасли, ни деца не желе да неко иде за њима и постиђује их због њихових поступака. Деци је потребан родитељ који ће их дисциплиновати и научити, а не постидети због нечега што не зна или не разуме.