Na tekst na našem sajtu Prijatelji dragi, nemojte me pogrešno shvatiti… stigao je komentar koji smo odlučili da prenesemo kao zaseban tekst. Zato što mislimo da to zaslužuje. Bez ikakvih intervencija ga prenosimo u nastavku.
Glavni nesporazum između prosvetara i ostalih ljudi je u tome što volimo da uopštavamo stvari. Naime, rekla bih da su svi u pravu. I ja sam prosvetar, a sebe smatram jednim od onih koji mnogo rade. Juče sam, na primer, celo pre podne pravila radne listove za moje osmake, tražila po internetu zanimljive materijale, prevodila ih itd… Dakle, za jedan čas mi je bilo potrebno nekih tri sata vremena da bih pripremila sve što mi je potrebno. Nije svaki dan takav, ali ako želite da se dobro pripremite za jedan “običan” dan, zaista je potrebno najmanje sat i po vremena, bez pregledanja testova i slično.
Prednost prosvete je u tome što svoje radno vreme mogu da rasporedim kako meni odgovara, dakle ne moram da ga smestim u određeni kalup, nego ono što treba da uradim mogu da radim u vreme koje meni odgovara, pa makar to bilo i u ponoć. To onda mnoge dovodi u zabludu da mi imamo vremena na pretek. Drugo je činjenica da i među nama ima onih koji zaista dolaze na časove nespremni, otaljavaju ih kako znaju i umeju, a da za to ne snose nikakve sankcije. Drugim rečima, njihov nerad svi vide, deca pričaju, roditelji komentarišu (s pravom), ali oni koji treba da reaguju ništa ne preduzimaju. Na sreću, u mojoj školi su takvi manjina. Ta “manjina” je u stvari i ovakvom platom nagrađena, a ostali koji rade su kažnjeni.
Što se tiče našeg raspusta, u junu se mnogi od nas zaista osećaju psihički potpuno iscrpljeni i mislim da je to specifičnost našeg posla.
A kad smo već kod raspusta, ne znam samo zašto ga samo nama broje, kad u to vreme novinari na radiju i televiziji prelaze na letnju šemu rada, pa gledamo sve moguće reprize. A i naši političari takođe tada obustavljaju rad. Ne znam da li su nekada novinarima merili radno vreme, ili voditeljima programa. Ispravite me ako grešim, ali volela bih da znam da li i novinari (koji su uzgred i najveći krivci negativne kampanje koju imamo) svaki dan rade tačno osam sati.
Najbolje rešenje našeg problema bi bilo merenje postignuća svakog nastavnika različitim parametrima (postignuća učenika, ankete roditelja, učenika, praćenje rada nastavnika-sekcije, izložbe, projekti, takmičenja, angažovanja u školi, praćenje njegovog usavršavanja, ali ne samo da dobije neke bodove, nego i da primeni u praksi). Kada bi sve to bilo obavezujuće za sve nastavnike, onda bi mogli da odvojimo žito od kukolja. Zašto da primamo svi istu platu, ako ne radimo isto? Onda bi i ova hajka na nas možda bila manja.
Vera