Тешење храном није наследно него научено понашање, утврдили су британски научници који упозоравају родитеље да децу не „уче“ да се преједањем могу утешити, него да пронађу позитивније начине решавања емотивних проблема.
Према истраживању које је спровео лондонски универзитет, а преноси Би-Би-Си, околина је главни фактор који утиче на то да деца с емотивним проблемима једу превише или престану да једу, односно резултат је родитељског понашања и давања узнемиреној деци њихове омиљене хране како би се умирила.
Ипак, британска организација „Бит“ која се бави поремећајима исхране поручује да не треба кривити родитеље јер се ради о комплексним менталним проблемима који никад немају само један узрок. Ова организација подсећа да су ранија истраживања утврдила да код неких људи постоји генетска предиспозиција за развој поремећаја исхране.
„Уместо да пронађу позитивније стратегије како би регулисали дечје емоције, они користе храну“, рекао је руководилац студије др Клер Левелин и додао: „Склоност преједању као одговору на негативне емоције могла би да буде фактор ризика за развој гојазности. А емотивно преједање или престанак узимања хране могу бити важни у развоју поремећаја исхране попут анорексије или компулзивног гутања хране. Разумети како се те склоности развијају кључно је јер помаже научницима да дају савете како их спречити или променити и на шта се усмерити у будућим истраживањима“.
Психолог Миља Кривокућа истиче да је једна од основних физиолошких потреба са којом се рађамо потреба за храном, коју осећамо као глад, и да је први контакт који дете има са мајком везан управо за храњење. Према њеним речима, пријатност коју беба осећа из тог контакта са мајком је претеча свих пријатних емоција касније током живота, па је у том смислу храна значајно психолошко-емоционално обојена категорија.
„Уношење хране може да подстакне или да буде подстакнуто читавим низом различитих осећаја и осећања. Деца која расту у дисфункционалним породицама изложена су већем ризику од развијања неког поремећаја исхране. Међутим, проблеми у исхрани специфични су и за децу која се налазе пред великим емоционалним тешкоћама и која на тај начин излазе на крај са различитим непријатним осећањима. Деца могу да развију такозвану емоционалну глад која подразумева да у стресним и непријатним ситуацијама неконтролисаним и несвесним уносом хране обезбеде што више пријатних емоција и гутање и затрпавање непријатних емоција“, објашњава психолог.
Како даље истиче саговорница, улога родитеља у том смислу је јако важна јер би родитељи требало да помогну свом детету да научи како да се избори са непријатним осећањима, као и да је у стању да код себе обезбеди пријатна осећања у односу на различите ситуације.
„Родитељи су модел, па често уколико и сами испољавају емоционалну глад и дете може развити исти образац. Родитељи имају највећи и незамењив утицај на емоционални развој деце од најранијег узраста. У том смислу је битно да деци пруже подршку да препознају властите емоције, да их именују и да их изразе на прихватљив начин. Родитељи треба да креирају емоционалну сигурну средину која детету обезбеђује подршку да може да изрази било коју емоцију без страха да ће бити одбачено, критиковано и неприхваћено. Да би то био у стању и сам родитељ треба да буде оснажен да може да толерише различите непријатне емоције код детета и да му помогне да их изрази и каналише кроз комуникацију и понашање. Пружањем подршке и разумевања родитељи испољавају и емпатију према детету, што је један од основа за подстицање развоја исте особине код самог детета“, изјавио је психолог.
У оквиру истраживања, чији су резултати објављени у часопису Pediatric Obesity, праћено је 398 британских близанаца од којих је половина потекла из гојазних обитељи. Родитељи су испуњавали упитнике о прехрамбеним навикама деце и њиховим емотивним стањима.
С обзиром на то да су резултати показали да нема разлика између једнојајчаних и двојајчаних близанаца, научници су закључили да проблеми исхране нису резултат генетике него утицаја околине.
Др Левелин каже да су истраживањем утврдили да се склоност тешењу храном развија у предшколском узрасту и зато у том раздобљу треба родитељима давати јасније савете о томе како да се понашају како би помогли деци кад су узнемирена.
Она саветује да са децом, уместо да се умирују храном, треба разговарати отворено о њиховим осећањима, а млађу децу треба загрљајима умирити.
Научници упозоравају да је емотивно храњење склоност која може трајати читав живот.
Извор: РТВ