За вас смо издвојили одломак из сјајне књиге италијанског писца, Giorgio Gaber-а, „Non insegnate ai bambini”. У преводу – Не учите своју децу. Прочитајте, размислите и, ако можете, послушајте ове савете.
„Дете ће рећи „Хвала” зато што је чуло да је то начин на који одрасли реагују на љубазност, а не зато што што сте му ви рекли да тако треба.
Дете се без страха креће у простору иако га ви не придржавате, зато што је сигурно да ћете бити ту ако му затребате.
Дете плаче кад осети бол више због тога што се уплашило, него због самог бола.
Дете је мисаоно биће, пуно достојанства, поноса, жеље за самосталношћу. То запамтите и сетите се увек када вас дете замоли да му помогнете да нешто уради САМО – не радите то уместо њега, него му помозите.
Када се дете оклизне и падне иако сте му рекли да не трчи по клизавом бетону, немојте га грдити и говорити да сте му „лепо рекли да не сме да трчи”. То је невероватно окрутан начин васпитања – грдити неког ко је погрешио и при томе се повредио. Тим пре ако је тај неко дете, жељно трчања, игре, упознавања нових ствари. У тим тренуцима би требало да дете загрлите и будете му подршка, баш као што и вама, када паднете, треба неко ко ће вам помоћи да устанете и бити вам ослонац.
Дете не треба да узме књигу у руке јер је добило наређење да то уради (то је најефикаснији начин да се замрзи учење) већ зато што је окружено књигама, зато што је од маме и тате научило да је читање важно, зато што је видело да мама и тата сваког дана читају, зато што је вођено радозналошћу да сазна какве се нове ствари за које оно никад није чуло, крију између тих корица.
Дете верује у виле ако мисли да и ви у њих верујете.
Дете верује у љубав ако расте уз њу, чак и ако људи који га одгајају нису његови родитељи. Ако дете расте уз притворност и лажну љубав, постаће одрастао човек који се плаши осећања и не жели да их покаже.
„Нисам нервозна, ти ме сад нервираш!” је реченица коју НИКАД не смете да изговорите.
Дете које је увек активно крије у себи огромну енергију – дозволите му да је избаци, не терајте га да се умири и потискује своје потребе за активношћу. Покушајте да што чешће будете у природи.
Превише чисто и уредно дете није срећно дете – земља, блато, песак, барице, животиње, снег – све су то ствари с којима дете жуди да буде у додиру. Допустите му то, па макар и по цену неког уништеног пара панталона. Нове панталоне ћете већ некако купити, дететову радост не можете.
Дете које се облачи комбинујући црвену, плаву и жуту боју, није неукусно обучено. То је дете којем родитељи допуштају да полако гради свој укус и стил.
Дете поставља милион питања. Нећете на сва имати одговор. Када та ситуација дође, слободно реците „Не знам, али ћу се потрудити да сазнам за тебе”. То је много боље него да покушате да се извучете измишљеним одговорима. Дете ће то осетити, а онда следе потпитања, на која нећете моћи да одговорите.
Немојте на тужно лице навлачити маску и осмехом прикривати меланхолију. Дете осећа бол, види га у вашим очима. А када му ви говорите једно, а ваше очи и дрхтање у гласу друго, дете постаје збуњено. Слободно му објасните зашто сте тужни, на прави начин, језиком који ће разумети. Истина је увек боља од лажи, посебно кад знамо да ће дете препознати лаж.
А у тренуцима када се живот закомпликује, када настану проблеми који делују нерешиво, дете ћи имати осећај да је све то његова кривица. Ваш задатак је да, ма колико проблеми били велики, никад не заборавите на дете и његова осећања и да му увек, изнова и изнова, говорите да га волите и да ни за шта није криво.
Дете тражи поверење, али упамтите – ви сте му родитељ, не друг.
Дете је највеће чудо, највећи дар који можемо добити, зато га чувајте љубоморно и пажљиво.
Не учитe децу да их сопствени морал може повредити. Не водите их утабаним стазама живота, ако желите да осете његове чари. Није све у сигурности!
Не учите их, већ им помозите да сами изграде свој ум и открију своју душу. Будите увек близу јер, поверење и љубав су све, остало је дим и прашина.”