Децу красе многе лепе особине. Невиност, искреност, љубав према животињама и људима, неискварено срце. Али не и стрпљивост. То је стварно ретко.
Зато је родитељима толико тешко да, када виде дете како покушава да уради нешто за њега компликовано, не ускоче да помогну. Зато што знају да ће после пет или шест неуспелих покушаја дете бацити све и желети да одустане. И да не би дошло до ерупције емоција, ту ми, родитељи, ускачемо да поправимо (или можда ипак покваримо?) ствар. Закопчавамо тај рајсфершлус или везујемо пертлу уместо детета. Јер коме још прија да слуша хистерију и плач? А опет, с друге стране, свима нам је тако важно да код деце развијемо ту кључну особину која ће им осигурати успех у животу – истрајност.
А то је тешко.
Пре неколико месеци мој ускоро седмогодишњак одлучио је да нацрта слона. Све је лепо кренуло првих десетак минута. А онда сам видела како му се гестикулација и израз лица мењају. Покрети су постали оштри, лице намрштено, сваки час је брисао и покушавао поново. То је трајало 3-4 минута, а онда је бацио оловку загњурио окренуо леђа цртежу и столу и сместио главу међу колена.
И онда те речи: „Не знам! Кад не знам, не знам! Не могу!“
Наравно да је део мене пожелео да изговори чувене фразе не бих ли брзо подигла његово самопоуздање.
“Можеш ти то!”
“Мени изгледа баш лепо!”
“Па немој да одустајеш, покушај поново. Успећеш ако се будеш трудио!”
Али, то су само фразе које чине да се ја осећам боље, као да сам нешто предузела. Али нисам никад приметила да су помогле њему.
Уместо тога, пробала сам нешто другачије.
Села сам, спустила се на његов ниво и рекла му:
„Покажи ми тежак део.“
Спустио је прстић на место где је требало да буде слонова глава, нацртана и обрисана неколико пута. Папир је већ био мало погужван од гумице.
„Аха. Ноге си нацртао, па тело и реп. Али глава те мало мучи. А ти си хтео да испадне баш добро. Видим да си неколико пута цртао па брисао.“
Климнуо је потврдно и додао: „Не могу. Не умем да нацртам главу.“
„Видим да си добро почео, чак и уши су добре, али око сурле ти иде теже. Мора постојати начин да и то нацрташ тако да будеш задовољан. Како би то могао да постигнеш?“
“Морам да вежбам.”.
Зашто ово функционише?
Кад дете каже „Не могу“ или пожели да одустане, од тада увек кажем то – покажи ми тежак део. То је добро јер вам, било да сте учитељ или родитељ, даје врло важну информацију.
Помаже вам да схватите шта је то што детету иде лако, а шта му је посебно тешко, али помаже и њему да препозна шта му је највећи изазов и да га „разбије“ на више мањих.
Осим тога, кад детету које је изгубило стрпљење приђете и почнете да га уверавате да оно то заправо може, вероватно ће ући у дефанзивни мод и покушати да вам докаже да оно то стварно не може.
Али „покажи ми тежак део“ помаже детету да реши проблем.
Корак по корак, мој син је научио сам да помаже себи. Пре неколико дана покушавао је да направи неку финту лоптом коју је видео од другара и није му ишло. Рекао је „не вреди, не иде ми“, али и пре него што сам стигла да га питам да ми покаже тежак део, само је рекао „али нема везе, само морам још да вежбам.“