– Kako si prošla?
– Kao bos po trnju! Na kraju mi je nešto ispisao, okruglo pa na ćoše, očigledno ne zna na šta se alergija javlja pa piše koješta. O neljubaznosti da ne govorim!
– Grozni su! Džaba njima Hipokratova zakletva!
– Pri tom, da ti pravo kažem, ja neću da pijem ovo što mi je prepisao! Prvo, videla sam da se uopšte nije udubio u moj slučaj, samo je ispisao recepte kao da prepisuje kikiriki! A da vidiš neželjena dejstva, da se smrzneš!
– Ma da, i ja nikad ne uzimam terapiju zdravo za gotovo. Nisam nepismena, sve lepo piše u uputstvu, pročitam pa onda odlučim šta ću i kako ću!
– Isto! Moraš sam da se paziš, jer nemaš zaštitu. Možeš sutra da ih tužiš, a kako nam rade sudovi na kraju ima ti da platiš što te je neki lekar osakatio.
– O sudovima tek mogu da ti pričam! Evo, nama ostavina iza strica traje već dvanaestu godinu! Pa, mene bi bilo sramota! Da li veruješ da smo jednom došli, sudija bolestan, zakažu nam novo ročište za šest meseci, ej! Šest!
– Nečuveno! Oduzela bih im diplome, i zabranila da se igde više zaposle!
– Ma vidi, sve se raspada! Baš se nešto mislim, nigde više nema dobrih stručnjaka, niko ne radi svoj posao. Od majstora do pilota, sve je nešto priučeno, da te Bog sačuva!
– Nema odgovornosti nigde! Da jednom nekom oduzmu pola plate ili nekog otpuste drugačije bi bilo!
– To ja stalno govorim! Dok ne udariš po džepu džaba priča!
– Naravno, ovako si prepušten sam sebi! A na sve to moje nerviranje, juče mi je došao otac onog Milačića i to je prelilo čašu!
– Jao, šta hoće sad gospodin arhitekta?
– Gospodin arhitekta hoće da me uči mom poslu. Kao i obično, nepravda prema njegovom detetu, ovaj put je zašao i u školski program, i to nema smisla, onda je pomenuo vršnjačko nasilje koje se, zaboga, ne rešava, iako nam je odavno signalizirao… Baš njegovo dete maltretiraju i deca i profesori, a mi, eto, ne radimo ništa da rešimo problem!
– Problem?! Pa, njegovo dete je problem! Sram ga bilo! Našao arhitekta da nas uči kako da radimo u učionici. Pa, jedan jedini čas da održi u životu drugačije bi razmišljao! Da malo vidi kako je to sa njih trideset i kako se njegov sinčić ponaša! Samo jedan čas! Nego gospodin tašna-mašna sedi u kancelariji i klikće u autokedu, pa će nama da objasni kako se predaje u školi! Na takve sam posebno alergična!
– Ja sam mu rekla upravo to! Ne želim da čujem kritike od ljudi koji ne rade u nastavi! Nigde pohvale, samo se negativno ističe! Svako misli da zna kako čas treba da izgleda, kako treba ocenjivati đake, kako se predaje, kako se pregleda pismeni, a nakon što su završili svoju školu više nisu ušli u učionicu! Odakle im pravo?
– Ma, niko ne zna šta mi sve doživljavamo, ja više nikom ni ne pričam jer mi neće verovati! Ali zato svi umeju da nam sole pamet!
– Svi samo vide „dugački raspust“, koji niti je raspust niti dugačak, a šta radimo ostatak godine deluje kao igra! Kao da smo došli malo da se opustimo na času…
– Pa, iskreno da ti kažem i ja sam sa tom idejom počela da radim u školi. Kao, biće mi lako i imaću celo leto slobodno. A onda, kad su i deca i roditelji počeli da mi skaču po glavi, a sekretarica mi izdala rešenje na dvadeset radnih dana odmora bilo je kasno za nazad!
– Lako je roditeljima da nas zavitlavaju. Oni uzmu odmor u septembru i na more u pola cene. A mi sa ovom platom ni u oktobru ne bismo mogli, sve i da nas puste. Hajde, vidimo se sutra na poslu.
– Ajd, vidimo se!
Autor: Maja Bugarčić