Neću da moja deca pamte patike od 200 evra!

jun 6, 2017

Čitajući neki tekst na nekom stranom sajtu (barem onoliko koliko mi moj engleski to dozvoljava) o tome po čemu deca, kad odrastu, pamte svoje roditelje, zapitala sam se: Po čemu će mene moji klinci pamtiti? I po čemu smo mi pamtili svoje mame? I ja, baš poput one mama iz USA, napravih svoj spisak… a pre toga zastajem i nekoliko rečenica posvećujem svojoj kevi.

Sećam se kada mi je pričala Snežanu i 7 patuljaka ama baš svake večeri pred spavanje. Kada me je već onako u polusnu ovlaš ljubila u čelo i tiho mi govorila da ću i ove noći sanjati lepe snove.

Sećam se kada mi je oblogama od neke prošlogodišnje smrdljive dudare skidala visoku temeperaturu i mazila me po kosi dok sam se ja tresla od groznice.

Sećam se i kada se radovala zajedno sa mnom mojim uspesima i kada je plakala sa mnom svaki put kada je moje srce bilo slomljeno.
Sećam se kada je samo ona znala da reši jednačinu s dve nepoznate.

Sesćam se kada je uvek bila uz mene.

Sećam se samo nje…

A mi se sad pitamo… Da li smo dobre majke, da li svoj posao radimo predano, da li su naša deca uradila domaće zadatke, da li su pojeli dve ćufte i kašiku graška na gusto koje smo im ostavile u mikrotalasnoj da ih zagreju pre škole, da li su spakovali opremu za fizičko, da li ih žuljaju patike koje smo pre neki dan izvadili iz cipelarnika, da li su namestili svoje krevete, spremili radne stolove, da li će imati košmare večeras, da li smo im upalili bojlere, da li smo im ispeglali farmerice, da li ćemo imati da platimo ekskurziju… Ima li kraja?

Da li, opterećeni ovakvim spiskovima, zaboravljamo šta je našoj deci zapravo najvažnije i šta je to po čemu će oni nas pamtiti?
Želim da se sećaju mene, onakve kakva sam bila dok sam obavljala svoju najvažniji ulogu u životu.

Ne želim da se sećaju razbacanih igračaka u sobama. Želim da se sećaju kako smo se zajedno njima igrali.

Ne želim da se sećaju prljavog posuđa u kuhinji, zagorelog pasulja i patišpanja koji se i ovog puta nije „digao“. Želim da se sećaju svih onih porodičnih ručkova kada smo sa stola ustajali punih stomaka i još punijih srca.

Ne želim da se sećaju gomile sakupljenog opalog lišća u dvorištu. Hoću da se sećaju kako su se po njemu valjali, bacali ga visoko iznad glave i koliko su tada bili srećni.

Ne želim da se sećaju suza prolivenih zbog neosvojenih medalja. Želim da se sećaju osmeha koji su nastupali kasnije kada smo smo svi zajedno odlazili na pljesekavicu sa svim prilozima ne bi li na taj način proslavili osvojeno 4. mesto.

Ne želim da se sećaju svađa koje su znale da se lukavo poput dima uvuku kroz ključaonicu. Kao ni svih onih neplaćenih računa za struju i kablovsku televiziju. Želim da se sećaju koliko im je srce bilo puno onomad kad smo na nagradnoj igri na radiju osvojili besplatne karte za bioskop. I koliko nam nije bilo bitno šta ćemo gledati na velikom platnu, ali nam je bilo važno da smo svi zajedeno, s osmehom na licu i velikim kokicama u krilu.

Ne želim da se sećaju padova na velikim odmorima, prolivenih suza zbog trenutnog bola i sramote. Hoću da se sećaju mojih isceliteljskih moći koje sam imala svaki put kad nijedne obloge ni lekovi za bolove nisu delovali.

Ne želim da se sećaju torte sa fondan figuricama u obliku junaka iz Zvezdanih staza koju je Milan imao na proslavi svog rođendana. Hoću da se sećaju mog pudinga od vanile sa seckanim bananama odozgo, prelivenog onim čokoladnim filom iz tube koji sam im barem dva puta nedeljno pravila na frku.

Ne želim ni da se sećaju Mininih patika od 200 evra, ni Dušanovog najnovijeg Ajfona. Hoću da se sećaju moje radosti kada su konačno shvatili da čovek nije lep zbog onoga što nosi na nogama već zbog onoga što ima u glavi i srcu…

Zato ni loše frizure, ni uredne frizure, ni sendviča sa parizerom, ni pilava s kokošijim mesom organskog porekla, ni bubuljica na vrhu nosa, ni izlizane čarape na peti, ni osvojene medalja, ni loše ocene, ni petice sa zvezdicama, ni skupih patika, ni patika kupljenih na Najlonu petkom kad polovnjaci ožive, ni skuvano ručka, ni osećaja krivice zbog pojedenog hamburgera, ni najnovijeg Ajfon, ni „cigle“ iz prošlog veka… Toga više neće biti na mom spisku. I zato ću napraviti novi.

Zato sledeći put kad se zapitam da li sam sve stvari sa one gornje liste odradila, prvo ću uraditi sledeće: prebrojaću sve poljupce, zagrljaje, osmehe, lepe reči, nežne dodire debeljuškastih stopala koje su se uvukle u moj krevet negde posle ponoći, sva ona „glupa“ pitanja za koja dok nisam postala majka nisam znala ni da postoje… njih stavljam na spisak i tek onda ću smatrati da sam svoj „posao“ valjano odradila. Jer to je onaj spisak kojem svaka mama treba da teži.

I samo te stvari sa liste treba da su nam bitne jer one su jedino čega će se naša deca sećati…

Autor: Jasmina Jovičić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


14 komentara na "Neću da moja deca pamte patike od 200 evra!

  1. Jole kaže:

    Drugim rečima, želite da se vaša deca vas sećaju kao neverovatno, bezgranično kul osobe dok su razni Milani, Mine i Dušani i njihove mame glupe, dosadne, nekreativne, bogate, prazne i naravno ni malo kul. Samo vi to sebi govorite i, kako je rekao Gebels, nakon hiljadu puta postaće istina. Imati pare za kvalitetne patike nije greh, biti ljubomoran jeste.
    Lično sam celo detinjstvo nosi krdžave, jeftine, plastikanere od patika koje su bile dva broja veće ali iskreno ne mislim da ima u tome ikakve romantike. Sećam se ljubavi svojih roditelja i svih tih nezamenljivih emocija ali nositi ofucane patike i nemati kasetofon nije nešto čega se posebno rado sećam.

    1. Drandre kaže:

      Žena je i napisala da je kupila patike od 200 evra,ali da ne želi da je deca pamte po tome već po načinu na koji im je pružala bezuslovnu LJUBAV. Čitaj i misli,pre nego što kritikuješ Jole!!!

      1. Jole kaže:

        “Ne želim ni da se sećaju Mininih patika od 200 evra, ni Dušanovog najnovijeg Ajfona”.
        Pročitaj ti malo pa komentariši, očigledno je da su u pitanju tuđa deca koju u celom članku naziva ličnim imenima dok njena deca uopšte nisu imenovana u članku. U suprotnom bi rekla “Ne bih želela da se Mina seća svojih patika od 200 evra”.
        Ti si taj koji uopšte nije razumeo članak ali ispravljaš druge, kao i ova ‘pametnica’ “Mama”.

        1. Mama kaže:

          Jedna divna srpska poslovica glasi: “Sela ruga pokraj puta pa se svima ruga, a svak njoj!” Od reci do reci se odnosi na tebe Jole. Previse pametujes, napadas i omalovazavas ostale. Uzrok potrazi u sebi, a ne leci komplekse na drugima!

          1. Jole kaže:

            U jednoj od prethodnih poruka sam te nazvao kompleksašicom (što naravno jesi) pa mi sad to na jako jadan način ‘vraćaš’ kao neka osnovnoškolka, tipa “glupa si! ne, TI si glupa”.. jadna si, ne obraćaj mi se.

          2. Mama kaže:

            Svako ko malo duze prati ovaj sajt i procita tvoje komentare u kojima stalno nekog kritikujes i vredjas na jako bezobrazan nacin shvatice kakav si. Predstavljas se kao neko ko izdrzava svoju porodicu, autoritet si, a tvoja supruga je slabic, kritikujes ljude koji raskosno proslavljaju decije rodjendane, a sa druge strane kupujes deci patike od 200 evra, ucis decu da budu sebicna i ne dele igracke u parku- najbezbolnije ti je da im uopste ne nosis igracke, nazivas glupacima sve koji se ne slazu sa tvojim misljenjem, mislim da sam navela dovoljno podataka da svi ukapiraju kakav si. A pod pseudonimom Mama komentarise vise osoba, ja licno sam do sada kometarisala samo par tekstova.

    2. Mama kaže:

      Gle cuda, gospodin ne poseduje osnovne sposobnosti razumevanja procitanog!

      1. Mama kaže:

        Uostalom “dragi Jole” ti prikazujes sebe kao savrsenu osobu, pa sam zakljuci ko je kompleksas!

        1. Jole kaže:

          Sama činjenica da me spopadaš na ovom sajtu i da proučavaš sve moje poruke sve govori o tebi. Biti progonitelj je ilegalno po najnovijem krivičnom zakoniku, obrati pažnju na to i mani me se.

          1. Mama kaže:

            Kao luda sam bez tebe! Ne znam odakle ti ideja da te progonim i da si bitan bilo kome osim sam sebi. Komentare citam kao i svi ostali koji prate sajt. A tebe sam zapamtila jer su ti poruke pune pljuvanja po drugim ljudima, pune gorcine, ljutnje… A ti sebe dizi u nebesa, svako ima pravo da se zavarava.

          2. Jole kaže:

            Dokaži da nisi progonitelj tako što ćeš ignorisati moje poruke umesto da na svaku odgovaraš čisto da nešto odgovoriš. Hvala i ZBOGOM jednom za svagda.

          3. Mama kaže:

            I zapitaj se da li je vise kaznjivo citati javno objavljene poruke na sajtu ili javno vredjanje vise osoba kao sto ti radis?

    3. Zmaj-evo kaže:

      Jole,u kom si ti svetu..?

  2. Natasa kaže:

    Imam skoro 50 godina i secam se svega i “Jezeve kucice” i “Pinokia” i sto nisam volela da spavam u vrticu, secam se i svih zgoda i nezgoda koje smo cinili u to vreme i ne bi valjalo da sam htela bas uvek da spavam, secam se i odlazaka u prirodu sa roditeljima i cestih odlazaka u Vrnjacku Banju, secam se pecanja sa pokojnim tatom, secam se vezbanja fizike za takmicenje sa divnom nastavnicom fizike, secam se i svoje neposlusnosti i zasluzenog isterivanja sa casa, secam se svih poljubaca i svih maminih strepnji, secam se i svih sloboda i poverenja i skrivenih sumnji i nepoverenja, secam se i Thasosa osamdesetih i Soluna i mog insistiranja da kupim bas te Tajger patike. Bolje da se svega secam, nego da se niceg ne secam, jer mi je sve bilo na dohvat ruke i jer se sve podrazumevalo. Jedno ne iskljucije drugo, hocu i ja da se i moja deca bas svega secaju.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama