Nedeljna supa čuva porodicu

maj 1, 2019

Zašto je važno da institucija zajedničkog obedovanja sasvim ne iščezne? Istraživanja i dalje pokazuju da su porodično vreme i rituali koji se neguju u okviru doma izuzetno blagotvorni za sve

Tačno u podne zveckao je svečani escajg na trpezarijskom stolu, kao zvona na crkvenom tornju. Iz dubokih tanjira mirisala je supa sa žutim, gustim rezancima, a u plitkim se slast pretvarala u strast sa pohovanim mesom i krompirićima. Tacne su dolazile na kraju, kao znak da je trenutak za kolače i kafu. Razgovor se “služio” sve vreme. Uz osmeh kao desert. I zdravicu za ručak zbog koga je porodica, na još jednu nedelju, bila na okupu.

Negde u međuvremenu “jelovnik” je u većini domova osiromašen. Razgovor vrlo često izostaje iz ponude. I nedeljom se više ne nudi osmeh u izobilju. Zdravica je sve ređa, jer joj nedostaje povod. Ni servis za ručavanje više nema onu svečanu odoru, a sto je scenografija bez ukrasnih salveta. Neretko i bez učesnika. Tišina je preplavila žagor. Zar je nedeljni ručak prestao da bude institucija od porodičnog značaja? Jesmo li ga obezvredili u ovom vremenu konstantne žurbe, socijalne površnosti, emocionalnog nehaja i rasparenih tanjira? Da li smo ga proterali sa scene kada smo odlučili da više nećemo da se trošimo na višesatno kuvanje i obedovanje za trpezarijskim stolom? Jer smo otkrili kupljeni ručak u trku, ispred televizora, u krevetu, dok kucamo poruke? Sami. Kada je prestalo da nam bude važno da se, bar nedeljom, okupimo? Da odložimo poslove, brige i sebične potrebe kako bismo se posvetili najbližima. Uz ručak kao savršeni izgovor da smo se uželeli jedni drugih, da nam je potrebno da se gledamo u oči, razgovaramo, smejemo se i tražimo zajednička rešenja za pojedinačne probleme.

Ako se porodica već neko vreme nalazi u tranziciji, da li je nedeljni ručak stradao kao kolateralna šteta opšte zbunjenosti?

Sanja Stanić, psiholog i psihoterapeut, potvrđuje uočljive pretpostavke o tom delu stvarnosti u Srbiji.

– Nedeljni ručak se polako gubi kao forma institucije koja unosi porodičnu koheziju – kaže sagovornica “Života plus”. – On više nije nešto što se podrazumeva, što je istovremeno pokazatelj da se porodica izmešta iz tradicionalnog okvira. Nije više ono isto uporište. A, istraživanja i dalje pokazuju da su porodično vreme i rituali koji se neguju u okviru doma izuzetno blagotvorni za sve nas. Dakle, potrebno nam je da se posvećujemo jedni drugima.

Pokazatelj odnosa

Nekada se nedelja prepoznavala na prvo izgovoreno “Dobro jutro”. Mirisala je na domaću štrudlu i čašicu opuštenosti. Bila je svečana – od kecelja domaćica preko obrijanih muških brada do očešljane dece. Nije bilo važno da li je neko zoru dočekao u kafani, jesu li se naspavali lenji srednjoškolci i marljivi studenti, ko je ustao na levu nogu. Znalo se – pozivnica za ručak važi za sve i odbijanje se ne uvažava. A posle – svako na svoju stranu. Danas su, kaže Sanja, promene već uočljive utoliko što za mnoge nedelja nije neradni dan.

– Ljudi više nisu rasterećeni od obaveza kao nekad, pa porodica često ne može ni da se okupi. Odrasli rade, a deca idu na vannastavne aktivnosti. Neki praktikuju da nedeljom, jer su konačno slobodni, izađu iz kuće i ručaju u restoranu sa rođacima i prijateljima. Ali to onda više nije ona najuža porodica. Neki, nažalost, nemaju finansijske mogućnosti da taj dan izdvoje kao malo svečaniji. Međutim, sve to nas ne opravdava ukoliko nam je stalo da očuvamo porodicu. Ne moramo te vrednosti nužno da negujemo kroz nedeljni ručak, već kroz bilo koji drugi ritual koji ima moć kohezije – objašnjava psihoterapeut.

A, svoditi nedeljni ručak na banalno obedovanje, koje ionako praktikujemo svakog dana po tri puta, sasvim je pogrešno. Jer on je pokazatelj unutarporodičnih odnosa i njihov čuvar.

– Deca, ne zaboravimo, uče od roditelja. Ukoliko im oni stave do znanja da nemaju vremena za porodicu, mališani će to pokupiti kao prvi obrazac ponašanja. Ako su partnerski odnosi dobri, roditelji će moći deci da nametnu prave vrednosti oko važnih stvari, pa i pogled na značaj nedeljnog ručka. Oni neće gledati kako njihova majka ko zna za šta kažnjava njihovog oca nekuvanjem, pa neće to usvojiti kao model. Studije pokazuju i da se sve teške životne situacije lakše prevazilaze ukoliko postoji uporište u porodici – navodi Sanja.

Ali, koliko god bio poželjan, nedeljni ručak istovremeno može da bude i mesto konflikata, trvenja i neprijatnosti. Sagovornica kaže da se takav scenario posebno odigrava na praznike, ukoliko među članovima porodice ne postoji kontinuitet u komunikaciji.

– Ako ne razgovaramo, nego sve priče i svu posvećenost odlažemo i tako kao porodica samo preživljavamo do praznika, baš tada ćemo naleteti na lične nagazne mine. Jer kada kažu da nije važno koliko vremena provodimo sa decom, nego da li je to vreme kvalitetno, znajte da nije tačno. Vrlo je bitno – i kada i koliko. Ako nemamo kvantitet, nije dobro. Zato nemojte da se iznenadite ukoliko ne praktikujete porodično obedovanje, pa onda kada na praznik svi sednete za isti sto, prevlada opšta tenzija i nervoza. Deca će vas verovatno iznenaditi svojim opservacijama, kao i vi njih – poručuje Stanićeva.

Spremajući jelo, delimo ljubav

I zato, da se za trpezom ne bi našli apsolutni stranci koji žive pod istim krovom, a ne komuniciraju, važni su – rituali. I zato je potreban nedeljni ručak. Sa mirisom domaće supe ili supe iz kesice. Suština je da dom zamiriše na bliskost. Jer istraživanja o sreći i zdravlju pokazuju da nas ništa ne čini srećnijim i zdravijim od kvalitetnih odnosa sa najbližima. To je potvrdio i Robert Valdinger, psihijatar i jedan od vođa najduže ikada rađene studije na svetu koja je trajala punih 75 godina.

– Zato stalno moramo da radimo na porodičnim odnosima. I to ne znači da je lako. Da nismo umorni, ljuti, finansijski ugroženi. Da nema konflikata među nama. Ali ukoliko ne ulažemo u porodicu, gubimo temelj – podseća sagovornica.

Ne zaboravimo, naravno, i da je naša kultura takva da smo često bolji domaćini, nego što se trudimo da ugodimo najbližima. Ponekad ono najbolje iznosimo pred goste, a za nas, jer nismo u mogućnosti, štedimo. Druga činjenica je i da savremeno društvo više ne omogućava da žene budu samo domaćice.

– Malo je onih koje to žele ili koje mogu sebi da priušte da rade “samo” kućne poslove. A zapravo, rad domaćica nije lak i nije dovoljno priznat. Žene često grcaju pod teretom obaveza, jer imaju posao, a porodična kohezija je na njima, pa ne iznenađuje kada samo dignu ruke od kuhinje. Prekipi im. Jer ne mogu sve same. I jer im nije prijatno ako od supruga dobiju negativnu povratnu reakciju da su presolile jelo, dok su deca prespavala vreme za ručak. Suština je da svi učestvuju u nedeljnom ručku. Da postoji podela posla oko gozbe, kao bonus trenutak za spontano ulaganje u porodicu. I onda, dok spremamo hranu, delimo ljubav i sigurnost. Umnožavamo ih kao najveće blago koje možemo jedni drugima da poklonimo. Dok slušamo ono mamino: “Jedi, jedi, jedi…” I jedemo, iako smo se ugojili – priča psihoterapeut.

Jer nam je od viška kilograma, ipak, važnije da uživamo u toploj atmosferi. Sa rasparenim ili uparenim tanjirima.

ZDRAVO UPORIŠTE

Porodica, kaže sagovornica, ume da bude i previše rigidna, što se upravo vidi i na slučaju nedeljnog ručka.

– Ona nameće volju i pretvara se u diktaturu, uvodeći u svemu princip “mora se”. Pa tako mora i nedeljni ručak. Zato on kao i svaka druga institucija može da se zloupotrebi u svrhu kontrole i nametanja, ali je u većini slučajeva – zdravo uporište. Kada on uspe da se organizuje, znači da porodica ima autoritet da postavi prave vrednosti koje će se poštovati – objašnjava psihoterapeut.

Tatjana LOŠ

Izvor: Novosti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama