Negde usput smo nešto gadno pogrešili.
Decu prerano odvajamo od mame.
Osam sati dnevno odgaja ih jedna vaspitačica na 15 beba. Tatu i mamu vide upola manje.
Slušamo ih kako plaču i ubijamo vlastite instinkte, jer su nam rekli da je to normalno i tako mora biti.
Očekujemo da jedu, spavaju, rastu, puze i hodaju po tablicama i grafikonima, a ne znamo da prepoznamo šta znači njihov plač.
Očekujemo da zaspe kad mi želimo, prestanu da plaču kad mi želimo, probude se kad mi želimo i skinu se iz pelena kad mi to zamislimo.
Više vremena trošimo na treninge, jezike, tečajeve i poduke nego na grljenje i poljupce.
Gledamo slatke bebe i medene štence na internetima, a svojima odbrusimo da nas ne gnjave.
Više vremena provedemo pred ekranom nego u igri s decom, a onda se durimo kad deca ne žele da se druže s nama.
Mi imamo pravo na greške, nervozu, da vičemo i budemo besni, ali detetu to isto ne tolerišemo.
Živimo da bi radili, ne radimo da bismo živeli.
Više vremena tokom dana provedemo s kolegama nego sa članovima svoje porodice.
Daćemo mnogo novca na cipelice, kucu sveznalicu i autić na daljinski, ali nemamo vremena za zajednički ručak.
Plačemo za svojim detinjstvom, a decu ućutkujemo, plašimo, usporavamo, pretimo im.
Kasnije se čudimo gde smo to omašili.
Omašili smo kao čovečanstvo. Ceo gol smo omašili.
Autor: Mala kme osvaja svijet
Priredila: A. Cvjetić