Негде успут смо нешто гадно погрешили.
Децу прерано одвајамо од маме.
Осам сати дневно одгаја их једна васпитачица на 15 беба. Тату и маму виде упола мање.
Слушамо их како плачу и убијамо властите инстинкте, јер су нам рекли да је то нормално и тако мора бити.
Очекујемо да једу, спавају, расту, пузе и ходају по таблицама и графиконима, а не знамо да препознамо шта значи њихов плач.
Очекујемо да заспе кад ми желимо, престану да плачу кад ми желимо, пробуде се кад ми желимо и скину се из пелена кад ми то замислимо.
Више времена трошимо на тренинге, језике, течајеве и подуке него на грљење и пољупце.
Гледамо слатке бебе и медене штенце на интернетима, а својима одбрусимо да нас не гњаве.
Више времена проведемо пред екраном него у игри с децом, а онда се дуримо кад деца не желе да се друже с нама.
Ми имамо право на грешке, нервозу, да вичемо и будемо бесни, али детету то исто не толеришемо.
Живимо да би радили, не радимо да бисмо живели.
Више времена током дана проведемо с колегама него са члановима своје породице.
Даћемо много новца на ципелице, куцу свезналицу и аутић на даљински, али немамо времена за заједнички ручак.
Плачемо за својим детињством, а децу ућуткујемо, плашимо, успоравамо, претимо им.
Касније се чудимо где смо то омашили.
Омашили смо као човечанство. Цео гол смо омашили.
Аутор: Мала кме осваја свијет
Приредила: А. Цвјетић