Kad odrastaš u okruženju koje ne može da prihvati tvoj doživljaj sveta, moguće je da će jednostavni negirati svaki taj doživljaj koji im se ne sviđa. Ako ti kažeš da ti jelo nije ukusno, oni će reći „ma što pričaš gluposti, baš je ukusno!“
Njihov otpor prema detetovom doživljaju ne menja dečju istinu, ali menja detetov osećaj o samom sebi. Dete uči da nije važno šta ono misli nego je važno koji odgovor i koje mišljenje će usrećiti okruženje.
Pre neki dan slušam razgovor između bake i unuke. Baka je pita kako je u školi, a devojčica odgovara kratko i jasno: Dosadno je!
Bakin odgovor je: Ma kako dosadno? Ma ko je video da je u školi dosadno? Kako u školi može biti dosadno?!
Devojčica će s vremenom naučiti da razgovara s bakom na način na koji baki odgovara, ali neće nikada biti bliska s njom niti će ikada imati osećaj da je zaista viđena i voljena takva kakva je. Takođe, naučiće da nema pravo na odgovor koji je njen nego će naučiti da bira odgovore koji zadovoljavaju. To sve proizlazi iz bakine neadekvatnosti za držanje prostora za devojčicinu istinu, ali i zbog nedostataka sposobnosti za povezivanje. Baka zbog ovoga nije kriva, ali je odgovorna.
Devojčica ne zna da je odgovornost bakina nego će smatrati da je problem u njoj i njenom doživljaju škole.
Negiranje dečjih osećanja je način na koji pokušavamo da ih uverimo da treba da prihvate naš pogled na stvari i na svet koji ih okružuje. Uvek je to u dobroj nameri i uverenju da ćemo im na taj način pomoći da se bolje snađu i budu srećniji. Ipak, ono što je deci potrebno da bi bila srećna nije nametnut doživljaj bilo čega, već dozvola da slobodno mogu da osećaju ono što osećaju.
Priredila: A. C.
Autor: Moj svijet odgoja
Moje dete ne voli da jede nista kuvano zato ga hranim slatkisima. Dobro njemu, dobro meni, ne moram da kuvam, dobro industriji slatkisa a dobro i psiholozima jer odgajam jedno dete po meri nauke. Baba je odgovorna kako da nije odgovorna. Ne treba ona da slika detetu svet nego da prihvata detetovo misljenje o svetu jet sto da namece svoje misljenje steceno iskustvom od 50 godina zivota detetu koje se tek ispilelo? Sta ona to moze da zna vise od sedmogidisnjaka? Bitno da se ne gusi decija kreativnost to ce im u zivotu najvise trebati.
Tako je, Miro. Moji učenici recimo kažu da smo dogovorili odgovaranje za prekosutra i ja im verujem. Sigurno sam ja pogrešila kad sam u plan upisala da je danas, pa oni to bolje znaju od mene. I poštujem to kako se osećaju, svakog dana. Ako im nije do učenja i pisanja, kažem im da izvade telefone i da imaju slobodan čas. Jer dobro je i meni i njima, roditelji i direktorica nemaju pojma. Nekad osećaju da im treba malo kretanja pa ih pustim na igralište sa loptom, da se istrče. Oni znaju šta im treba. Pravopis može i drugi put. I tako. Još malo pa raspust.
Škola ne treba da bude „zabavno“ mesto.Ona uči čoveka da živi u društvu(koje mu se i ne sviđa“skroz“),da bude odgovoran(zna šta su obaveze),da upozna „šta sve ima“ i napravi izbor tokom odrastanja,šta mu se najviše sviđa,šta bi voleo u životu da radi,šta treba da nauči i kako da to postigne…šta može da menja i kako tokom života.A ne da stvara dosadne ljude,koji ništa ne znaju i ništa ne umeju i ništa neće da rade jer nikad nisu ni znali šta hoće niti su o tome mislili.
U redu,a kako bi Vi postupili? Lako je reći šta ne valja,svi su puni znanja o modernom vaspitanju,posledice su odavno vidljive čim izađete iz kuće.Detetu je dosadno u školi,šta se tu može konkretno uraditi? Ne možete ga ispisati iz škole niti možete menjati program po kojem deca uče (smislio ga je neko još stariji ), jedino da nekako zainteresujete dete.Eto,napišite Vi kako pomoći detetu da mu u školi ne bude dosadno,a da mu se ne naškodi.
nas zadatak nije da decu činimo srećnim, nego da ih pripremimo za život.Ako budu pripremljena za život, biće srećna.
Baka iz ove priče je trebala samo da kaže unučici da je to što oseća da je škola dosadna ponekad stvarno tako ali da neće uvek tako biti. Trebala je pitati dete šta uči u školi, da joj devojčica ispriča. Deca ponekad samo žele da nekome ispričaju kako se osećaju, da neko prizna njihova osećanja i obrati pažnju na njih. Njihov mali svet zaslužuje pažnju, ma koliko nama odraslima to izgledalo banalno i nevažno. Samo im treba pokloniti pažnju i pričati sa njima. Nema tu puno filozofije.
Problem je u tome sto ovakve, savetodavne tekstove, pisu teoretičari. Izvolite u učionicu, gospodo! Pokažite na delu sa decom svoje ideje. Ne na seminarima. Izvedite generaciju! Naučite i decu i roditelje i tu baku. Ali prakttično.
Škola ne treba da bude „zabavno“ mesto.Ona uči čoveka da živi u društvu(koje mu se i ne sviđa“skroz“),da bude odgovoran(zna šta su obaveze),da upozna „šta sve ima“ i napravi izbor tokom odrastanja,šta mu se najviše sviđa,šta bi voleo u životu da radi,šta treba da nauči i kako da to postigne…šta može da menja i kako tokom života.A ne da stvara dosadne ljude,koji ništa ne znaju i ništa ne umeju i ništa neće da rade jer nikad nisu ni znali šta hoće niti su o tome mislili.