KAKO DA DEMOTIVIŠEMO MLADE I POŽELIMO IM SREĆAN PUT U INOSTRANSTVO
Faza 1 Neko je negde doneo odluku da se osmacima, prilikom upisa u srednju školu, ne priznaju poeni osvojeni na školskim takmičenjima (širom zemlje i inostranstva). Tako recimo mali Mirko koji „razbija” istoriju (u malom prstu drži Nemanjiće), neće imati vajde od osvajanja prvog mesta na državnom takmičenju. Kao što je neće imati ni mlađana matematičarka, Vesna. Još gore, i jedno i drugo će shvatiti da država u kojoj su rođeni, i u kojoj se školuju, nimalo ne ceni njihovo zalaganje, trud, znanje, njihovo vreme, postignuće…
Zar onda treba da čudi što je glavna parola školaraca u Srbiji – zbrisati iz zemlje glavom bez obzira? Trend rasta „emigrantskih” razmišljanja evidentan je među mladima poslednjih godina. Kazuje li nam to nešto o državi u kojoj živimo?
Odluka da se osmacima prilikom bodovanja za upis u srednje škole ne priznaju (kao do sada) uspesi sa takmičenja, nije pravična – osim toga što nije ni promišljena. Štaviše, radi se o efikasnom načinu da se kod školske omladine likvidira i ono malo preostale želje za postignućem.
Sa aspekta socijalne psihologije, motiv za postignućem je i te kako bitan za adolescente, pa ga baš zbog toga i treba negovati. Njegovim se pak obesmišljavanjem stvara vrednosna konfuzija jer globalni poredak unutar kojeg obitavamo upravo afirmiše takmičenje, konkurenciju, individualno postignuće…
Da nevolja bude veća, vrednosni sistem (na lokalu) je odavno okrenut naglavačke, te su uzori mladima ili kriminogeni tipovi, ili starlete, ili rijaliti zvezde sa uvelom trešnjom umesto mozga. Međutim, ni političari na najvišim funkcijama ne zaostaju kao uzori – pogotovo oni sa „pošteno” kupljenim diplomama.
Upravo bi usred takvog vrednosnog haosa, koji bi francuski sociolog Emil Dirkem (osnivač sociologije kao akademske nauke) danas sasvim sigurno nazvao „anomijom”, valjalo poraditi na motivisanju dece da se takmiče i pobeđuju na takmičenjima, da čitaju knjige i da što praktičnije savladavaju probleme… Kao što bi, takođe, trebalo nagrađivati vanserijska postignuća “osnovaca” na školskim takmičenjima – pa makar se radilo i o nagradi u vidu nekoliko bodova neophodnih za upis željene srednje škole.
Faza 2 Obratite pažnju na interesantnu podudarnost. U sklopu strukturalnih reformi MMF-a i Svetske banke, koje su pre Srbije sprovođene širom kugle zemaljske, između ostalog u Ruandi, Zairu, Boliviji, Vijetnamu, Albaniji…, odvijala se i tzv. reforma javnog sektora – unutar koje istaknuto mesto zauzima demontiranje vaspitno-obrazovnog sistema. Škole se zatvaraju, prosvetni radnici ostaju bez posla za koji su se mukotrpno školovali i postaju tehnološki viškovi, učenici se usmeravaju na što užu specijalizuju kako bi ovladali zanimanjima kojima će se baviti do kraja života, dok se opšteobrazovni predmeti prespajaju ili pak ukidaju budući da dubina i širina nisu na ceni… Ali zato plitkost i površnost jesu.
Kao i svaka demontaža i ova je, razume se, pogubna. A pošto se radi o demontiranju mladog pokolenja, njeni su učinci još pogubniji.
No, krenimo redom.
Nekritičkim (kopipejst) usvajanjem bolonje, pometen je prethodni obrazovni sistem. Čeličnu metlu, gurajući se i tiskajući ko će pre do nje doći, prihvatili su upravo oni koji su sve svoje akademske titule, zvanja i uspehe požnjeli u prethodnom sistemu. I kao što to obično biva sa konvertitima, odjednom im ništa nije valjalo iz prethodnog perioda – način predavanja, preobimna literatura, kruti sistem ocenjivanja, autoritet profesora, obavezne školske uniforme, obrazovana i pismena omladina…
Uporedo je tekla ekonomska (MMF – SB) reforma koja je vrhunac dostigla sa planom otpuštanja 75 000 državnih službenika u naredne tri godine. Koliko će među njima biti prosvetnih radnika, preskočimo li partijske činovnike koji će se samo zarotirati, prosudite sami. Elem, da bi otpuštanje u prosveti delovalo nužno (ako ne i logično), lansirana je priča o racionalizaciji, preopterećenosti učenika (što zaista jeste problem ali ne u kontekstu viška nastavničkog kadra), zatim priča o dualnom obrazovanju i tome slično.
Reforma obrazovanja, kojom se sada izgleda jedino želi pobeći od prethodnog obrazovnog modela – dovela je do urušavanja socijalnog položaja i autoriteta prosvetnih radnika – dok je bespoštedna borba za svakog učenika (od upisa zavisi fond časova), nedopustivo oborila kriterijume ocenjivanja i disciplinovanja. Krajnji efekat je, pogađate, pad ugleda škole kao vaspitno-obrazovne ustanove, neautoritativni nastavnici i nedisciplinovani učenici.
Imanuel Kant, u spisu „Vaspitavanje dece”, piše da disciplina podvrgava pojedinca zakonima čoveštva (Obrazovanje, prema Kantu, podrazumeva i disciplinu i nastavu). No, kako postići rečeni efekat kod današnjih učenika kada oni vrlo dobro shvataju da živimo u nečovečnom poretku. Anomalija bi se eventualno dala korigovati kada bi se nastavnici učinili dostojanstvenim i uglednim predstavnicima društva, no pošto to nije slučaj – onda je i kapa izuzetno mrka. Naime, ako mladi opažaju kako njihovi profesori i vaspitači mnogo znaju ali malo imaju, dok na drugoj strani društvenog spektra neki drugi malo znaju ali mnogo imaju – rezonovaće da je takvo stanje uistinu pravično.
Faza 3 „Dete treba da nauči da radi prema maksimama za koje i samo uviđa da su pravične”, veli Kant u pomenutom “Vaspitavanju dece”. Rečju, ako dete, osnovac, srednjoškolac, student…, poveruje da je ključ uspeha učešće u talent šou programu iliti rijalitiju, odnosno ako usvoji maksimu po kojoj je kupovina diplome iliti članske karte partije dovoljna mera društvenog napretka i ugleda – onda će u skladu s tim i postupati. Za to vreme, škola pretvorena u kapitalističko preduzeće za eksploatisanje zaposlenih i štancovanje funkcionalno nepismenih, to jest usko stručnih operatera bez širine, gubi svoj pređašnji ugled i značaj.
Faza 4 Učenici koje su vaspitavali roditelji koji su i sami vaspitavani u samoupravnom vaspitno-obrazovnom sistemu (i nisu pokleknuli tokom 90-ih godina), u većini slučajeva planiraju bekstvo iz Srbije. Shvatili su na vreme da se pošten rad, postignuti rezultati i znanjem zarađene diplome uopšte ne cene u ovoj zemlji.
Neka se nad ovim zamisle rušitelji obrazovno-vaspitnog sistema Srbije. Oni koji svojim inovacijama svakoga dana u svakom pogledu demotivišu mlade. Oni koji na koncu i mene demotivišu da nastavim sa pisanjem ovih mučnih redova…
Autor: Boris Jašović