Šoping s detetom urezao se kao jedan od onih momenata kojeg se najčešće setimo kada pričamo o dečijim tantrumima (engleska reč koja se isto tako ustalila u našem majčinskom govoru, jer iako bi je mogli prevesti kao dečiji napadi besa, termin je idealan baš kao opis besa dece do otprilike tri godine).
Dakle, šoping s detetom – večna tema koja podseća na tantrume, i priznajemo, malo nas je sram kada dete krene sa svojim svojstvenim visokim C, a oko nas gomila ljudi kojima se imamo želju opravdati, ali nam često ne polazi za rukom.
No šta kada bi na takav izliv besa gledali malo drugačije, ovako kako je to predstavila Katie of Mommy with selective memory, a koja tvrdi da su ponekad najbolji roditelji upravo „vlasnici“ deteta koje vrišti.
„Nemam često priliku da idem u šoping sa samo jednim detetom, ali nedavno sam to priuštila sebi. Ja i moj dvogodišnjak bezbrižno smo kružili po prodavnici kada nas je u tom mirnom trenutku prekinuo nečiji vrisak. Moj maleni vitez tako se zabrinuo da me zapanjeno pitao „dete plače?“.
Krenuli smo prema zvuku i uočili dete koje je bilo tu negde staro kao i moj sin, a vrištao je jer se pokušavao sam izvući iz kolica. Vrištao je, udarao i doživljavao pravi slom. Priznajem, u tom trenutku sam bila srećna u sebi što to nije bilo moje dete i bilo mi je stvarno žao i tog deteta, ali najviše njegove mame.
Prišla sam bliže. Mama je izgledala umorno i očajno i tihim ga je glasom pitala -„Zašto ne možeš biti dobar dečak? Zar ne možeš biti kao sva ostala deca koja normalno sede, ne viču i ne bacaju se iz kolica? Pogledaj, jedino si ti takav“.
Ali, dete nije prestajalo pa je mama žurno krenula da obavi kupovinu i pobegne iz prodavnice.
Ja sam dotle uživala u divnim trenucima sa svojim zlatom.
Kasnije tog dana, nas dvoje smo opet krenuli u mini avanturu – po stariju seku u školu.
Odvezala sam ga iz autosedišta i taman kada je trebalo da krenemo prema školi on se setio svog mleka. Lepo sam mu rekla da ne treba sada da nosi mleko sa sobom, jer ćemo se brzo vratiti, samo da pokupimo seku, a i nisam imala mleko za nju pa će se ona, naravno, ljutiti i tražiti svoju porciju. To što već ide u školu ne znači da je manje dete od dvogodišnjaka.
I naravno – dogodilo se neizbežno. Čim sam mu rekla da ostavi tu bočicu počela je šiza.
Vrištanje, bacanje, cviljenje… tako da su nas, hvala na pitanju, čuli svi ljudi na parkiralištu i naravno znatiželjno gledali šta se događa. Tako sam odjednom ja postala ona mama iz prodavnice – umorna, jadna s pitanjem zašto ne možeš biti kao i drugi?
U sekundi sam postala svesna da bih mogla sebi pomoći tako što ću mu dati mleko, ali, šta bih ga time naučila? Da će svaki put kada vrisne dobiti to što želi samo da ne vrišti? Ne, odlučno sam ga uzela za ruku u nadi da će prestati, zaboraviti, ali naravno da nije. Vrištao je i čupao rukicu, hteo je silom pobeći u auto po mleko. Deca su izlazila iz škole, roditelji su čekali i svi su nas gledali onim osuđujuće samilosnim pogledom.
Shvatila sam tada po ko zna koji put – da, lakše bi mi bilo da sam popustila, ali šta bi to za nas, za njega značilo dugoročno?
Ono što želim da kažem jeste to da svaka ovakva dečja šiza ne znači da je tu nešto krivo, ili da roditelji nemaju nikakvu kontrolu nad svojim detetom i nad ovakvom situacijom. Baš naprotiv – upravo dozvoljavanjem detetu da vrišti roditelji dokazuju da imaju kontrolu – ne posustaju pod dečjim zahtevima samo zato da bi ljudi ne bi zurili u njih i time svoju decu uče važnoj lekciji. Zato kada sledeći put vidite mamu kako umorno i beznadežno stoji pored svog vrištećeg deteta, ne sažaljevajte je i ne osuđujte, jer baš ona drži sve konce u svojim rukama.
Samo treba malo izdržati.