Шопинг с дететом урезао се као један од оних момената којег се најчешће сетимо када причамо о дечијим тантрумима (енглеска реч која се исто тако усталила у нашем мајчинском говору, јер иако би је могли превести као дечији напади беса, термин је идеалан баш као опис беса деце до отприлике три године).
Дакле, шопинг с дететом – вечна тема која подсећа на тантруме, и признајемо, мало нас је срам када дете крене са својим својственим високим Ц, а око нас гомила људи којима се имамо жељу оправдати, али нам често не полази за руком.
Но шта када би на такав излив беса гледали мало другачије, овако како је то представила Katie of Mommy with selective memory, а која тврди да су понекад најбољи родитељи управо „власници“ детета које вришти.
„Немам често прилику да идем у шопинг са само једним дететом, али недавно сам то приуштила себи. Ја и мој двогодишњак безбрижно смо кружили по продавници када нас је у том мирном тренутку прекинуо нечији врисак. Мој малени витез тако се забринуо да ме запањено питао „дете плаче?“.
Кренули смо према звуку и уочили дете које је било ту негде старо као и мој син, а вриштао је јер се покушавао сам извући из колица. Вриштао је, ударао и доживљавао прави слом. Признајем, у том тренутку сам била срећна у себи што то није било моје дете и било ми је стварно жао и тог детета, али највише његове маме.
Пришла сам ближе. Мама је изгледала уморно и очајно и тихим га је гласом питала -„Зашто не можеш бити добар дечак? Зар не можеш бити као сва остала деца која нормално седе, не вичу и не бацају се из колица? Погледај, једино си ти такав“.
Али, дете није престајало па је мама журно кренула да обави куповину и побегне из продавнице.
Ја сам дотле уживала у дивним тренуцима са својим златом.
Касније тог дана, нас двоје смо опет кренули у мини авантуру – по старију секу у школу.
Одвезала сам га из аутоседишта и таман када је требало да кренемо према школи он се сетио свог млека. Лепо сам му рекла да не треба сада да носи млеко са собом, јер ћемо се брзо вратити, само да покупимо секу, а и нисам имала млеко за њу па ће се она, наравно, љутити и тражити своју порцију. То што већ иде у школу не значи да је мање дете од двогодишњака.
И наравно – догодило се неизбежно. Чим сам му рекла да остави ту бочицу почела је шиза.
Вриштање, бацање, цвиљење… тако да су нас, хвала на питању, чули сви људи на паркиралишту и наравно знатижељно гледали шта се догађа. Тако сам одједном ја постала она мама из продавнице – уморна, јадна с питањем зашто не можеш бити као и други?
У секунди сам постала свесна да бих могла себи помоћи тако што ћу му дати млеко, али, шта бих га тиме научила? Да ће сваки пут када врисне добити то што жели само да не вришти? Не, одлучно сам га узела за руку у нади да ће престати, заборавити, али наравно да није. Вриштао је и чупао рукицу, хтео је силом побећи у ауто по млеко. Деца су излазила из школе, родитељи су чекали и сви су нас гледали оним осуђујуће самилосним погледом.
Схватила сам тада по ко зна који пут – да, лакше би ми било да сам попустила, али шта би то за нас, за њега значило дугорочно?
Оно што желим да кажем јесте то да свака оваква дечја шиза не значи да је ту нешто криво, или да родитељи немају никакву контролу над својим дететом и над оваквом ситуацијом. Баш напротив – управо дозвољавањем детету да вришти родитељи доказују да имају контролу – не посустају под дечјим захтевима само зато да би људи не би зурили у њих и тиме своју децу уче важној лекцији. Зато када следећи пут видите маму како уморно и безнадежно стоји поред свог вриштећег детета, не сажаљевајте је и не осуђујте, јер баш она држи све конце у својим рукама.
Само треба мало издржати.