Evo, moj prijatelj recimo. Tri meseca sređuje staru kuću od blata kupljenu budzašto, jer nije imao gde i nije imao više nego za nju. Stodeset kvadratnih metara vlage i memle mesecima pokušava obrnuti u svoju korist. Zaseca je u dnu, da zaustavi korenje vlage, menja joj stolariju, ravna zidove stiroporom, sređuje podove. Zabrinut je, uskoro mu stiže prinova, toliko je već čuo priča o bronhitisu zbog natopljenih zidova. Žena mu je srećna, bar tako izgleda. Posle dugo godina podstanarstva ipak sad imaju nešto svoje.. Dug će da vrate nekako. Polako samo.
Pre neko jutro u dvorištu je farbala stari krevetić koji su dobili od komšije na poklon. Tridesetisedam mu je leta. Malo su popustili spojevi, ali ona vešto zavrće šrafove i meša belu farbu da mu da nov sjaj. Izabrala je i boju za zid, ako bude hteo da je onako star i inatan primi. Kolica su im poklonili kumovi od svojih klinaca. Šije zavese. Šije mašne za zavese. Garnišnu je kupila na Najlon pijaci, polovna ali ko nova. Crta leptire iznad kreveta. On od drveta delje zvečke.
I mi to gledamo svaki dan, mi koji ih poznajemo. Sreću jednog para zbog prinove koja stiže, zanemarili smo probleme koji im iskaču, nevažni su sad. Srećni smo zbog njih, sa njima.
Onda jednog dana sednem u kafić da popijem kafu, uzmem štampu, na svim naslovnim stranama pročitam senzacionalističkim velikim slovima ispisano kako trudna folk pevačica sređuje sobu za bebu iz Grčke, da to košta 10.000 eura, da je angažovala arhitektu koji joj redovno šalje fotografije na odobrenje, dok ona uživa.
I poludim, ne zbog toga što ona ima. Njen novac, njena stvar. Ne poludim ni zbog izvoljevanja sa arhitektom (iako mislim da nema boljeg arhitekte za dečiju sobu od majke). Ne poludim ja zbog Seke. Meni svačija trudnoća mila. I najlepša vest. Ali poludim na medije. Na feljtonsko obaveštavanje čitalaca, evo već nekoliko meseci, o toku njene trudnoće i kupovini stvari za bebu, navodeći besramno koliko hiljada evra troši na sobu, na enterijeristu, na igračke, na zvečke, na boje, na odmor sa mužem.
Pa majku mu božju, hoće li svanuti dan kada ćete feljtonski pisati zašto porodiljsko kasni do detetovog prvog rođendana, kako majke žive bez tih para, i zašto neke od njih, iako imaju zagarantovano porodiljsko, dobijaju poziv da se vrate na posao, uz ucenjivanje da će dobiti otkaz ili neko drugo lošije radno mesto, ako to ne urade.
Hajde pišite o nasumice odabranoj trudnici. Izađite na ulicu, nađite neku Jelenu ili Anu ili Mariju. Pitajte ih kako se spremaju za veliki dan,
„plaše li se porođaja,
gde vode trudnoću,
čekaju li i koliko u redovima,
da li im je muka od toga,
koliko traje pregled,
jesu li ginekolozi ljubazni,
šta ih boli, šta im fali, treba li im pomoć, šta ih veseli, šta sanjaju,
kako zamišljaju bebu, kakvo ime će da joj daju,
kako su sredile sobu, da li povraćaju, o čemu razmišljaju,
čeka li ih posao posle 12 meseci, jesu li kupile prve benkice…“
Hajde pišite kako da se sredi soba za bebu u kući od blata, sa vlagom. Dajte savete zabrinutim roditeljima preplašenim zbog mogućeg bronhitisa.
Pišite da je ljubav najvažnija i da skupe stvari i arhitekta ne garantuju ništa, osim zadovoljenja roditelja.
Pišite da umirite trudnice, a ne da ih hormonski disbalansirane još više „ljuljate“ ovakvim natpisima. Možda su nesigurne, svaka buduća majka je nesigurna, svaka za svoje dete želi najbolje, i zato ponekad zaboravi šta je istinski i jedino važno. Uplaši se da će njena beba u sobi sa njom i mužem, u starom prefarbanom krevetiću i kući od blata biti manje srećna od one u zasebnoj sobi u ganc novom krevetu ganc nove kuće. Napišite da je to glupost!!
Možda će Seka reći „Ja sam pošteno zaradila, radite i vi“. Seko, ja pevati ne umem, a pošteno sa fakultetom radim za prosek. Jedino da se razapnem na milion strana pa da naguram tek dvadesetiosminu tvog mesečnog primanja. Volela bih ja da od jedne tezge zaradim pet ili deset hiljada evra, ovako od piskaranja mogu da sanjam samo.
Ali nisi ti Seko sporna, niti sam ja zajedljiva, daleko bilo, već pucam u medije koji godinama unazad stavljaju naslove tipa „Najlepši par Srbije rekao DA“, „Rodila se najlepša beba, poznati par presrećan!“, „Na proslavu potrošili 10000 evra!“, „Verio je na Bahamima!“ „Dali bebi efektno i prelepo ime!“, „Posle porođaja lepa mama zgodnija nego ikad!“.
E to je ono što iritira.
Prvo otkud vi, mediji, znate ko je najlepši par u Srbiji? Možda žive u Surdulici na nekom starom imanju, daleko od vas, peku papriku i ljube se svojim prelepim usnama na još lepšem licu. Otkud vi znate čija je beba najlepša? Svakom roditelju je njegovo dete najlepše, bilo po porođaju modro, oteklo, ćelavo ili čupavo. I šta vi znate koje je ime efektno? Svakom roditelju je ono koje je bebi dao najefektnije.
Što se tiče natpisa o tome kako je ova ili ona pevačica ili neka poznata ličnost verena od strane svog dečka „biznismena“ na Bahamima, kako je prsten koštao koliko prosečni radni vek Srbina i tome slično, gurate nesigurnim ženama prst u oko, posebno ako su u minus fazi. Vide svog „prdonju“ kako knjava na kauču, s novinama preko lica. Gledaju ga i pune se besom. Pitaju se šta su one od njega poslednji put dobile, kad je on njih negde odveo, jel to beše ono Igalo 1976., pa se još naljute na jadnička ni krivog ni dužnog, jer eto nije imao za Bahame. A on bio na poslu, pošteno odradio noćnu smenu, doneo svež vruć hleb iz pekare, uneo biciklo u kuću da ne kisne, otišao po prezle, dovezao decu iz vrtića, odvezao starije na trening, sklonio sudove za sobom…
„Vi, mediji, i kada pišete o porodicama koje nemaju, to radite na senzacionalistički način, razvlačeći tuđu muku besramno, u epizodama. Ko lešinari“.
Hajde probajte da menjate stvarnost, umesto što je šminkate i zamazujete. Menjate svest, umesto što doprinosite eroziji svega vrednog.
Hajde nađite još jednu Seku, tako vam Boga, i pitajte je kako ona uživa u trudnoći.
Bićemo vam zahvalni“.
Autor: Jovana Kešanski, za Lola magazin